Dolazak  u Rovinj, posle nekih godina, neminovno je patetičan. I sa ukusom bezazlenog kiča. Jutarnja izmaglica, miris mora i kapučina, sveža štampa.

Tematski olakšan hrvatski tisak kao da tezgari u turističke svrhe.... zaviruje u vikendicu Šeksa, opširno izveštava o bosonogom predsedniku Stipi, preslišava gradonačelnicu Dubrovnika zna li sastav famozne baklave koja na Stradunu dostiže vrtoglavu cenu od 75 kuna. Kasnije će se shvatiti da slatkiš orijentalne provenijencije, u Rovinju, gde kolač inače košta desetak kuna, ne slavi nikakvu pobedu jer ga – prosto nema. Ne radi se o etničkoj strategiji poslastičara, već, valjda, o praktičnom zadovoljstvu kuhinjom bez lepljivih naslada.

Na kioscima „Slobodne Dalmacije“ udarna ponuda je „Retromanija“, komplet video-kaseta, kako Istrani vele, nezaboravnih komedija: „Balkanski špijun“, „Lude godine“, „Došlo doba da se ljubav proba“, „Šećerna vodica“, „Maturanti“, „Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi“, „Kakav deda, takav unuk“. Bata Stojković i Gidra su top-likovi video-ekskluzive.

Potraga za „nama“ tamo gde nas je nekad bilo u buljucima, sad se iscrpljuje detaljnim konzumiranjem štampe. Ha, evo! Pošto  je u Hrvatskoj vrlo gledana srpska serija „Vratiće se rode“, kolumnista  „Globusa“ Željko Malnar je preporučuje kao „vijagru“ za vraćanje turista u pusta hrvatska letovališta. Kao što je, recimo Bakar, nekadašnji centar tunolovstva, gde od turista nema ni traga.

U praskozorje, kada stiže autobus iz Beograda, na rovinjskoj stanici se odvija ritual začuđujuće familijarnosti. Domaćini, često u porodičnom sastavu, ljubazno sačekuju goste, bilo da dolaze prvi put ili su eks-ju povratnici. Pri odlasku, taj peronski performans upravo začete familijarnosti, neminovno reprizira osećanja bivšeg vremena. Zadovoljna provodom, generacija koja, bez istorijskih skrupula, tek otkriva  Rovinj, počinje da uvažava patetične roditeljske etide o razuđenoj jadranskoj mladosti.

Uz prirodnu kulisu, kakvom se čini njegova nestvarna lepota, Rovinj je i jedinstvena zvučna konfiguracija. Sav je u žamoru, u diskretnoj  kakofoniji. Nema muzike po lokalima, pa se ljudi mogu lepo čuti. Ima nečeg miroljubivog i bezbednog u tom razgovornom kolektivizmu bez konspirativnih očijukanja. Kao zona bez decibela i glasnogovorničke bahatosti, kao grad živahne tišine, Rovinj preferira i tihu  umetnost.

Najveći letnji  kulturni događaj susedne države delom pripada emotivnom ju-kontekstu. Iako u pedantno selektovanim kataloškim činjenicama kao i u izboru eksponata to nije vidljivo, Dušan Džamonja veličinu slave nosi iz veličine bivše zemlje. Na retrospektivi manje poznatih ili do sada nepokazivanih radova, upadljivo rodenovska, „Sedeća muška figura“ iz njegovog mladog perioda, pedesetih godina. Posle tri decenije, koliko je bila zatrpana u umetnikovoj garaži u Vrsaru, ona i  za njega predstavlja uzbudljiv susret sa vlastitim,  dečačkim realizmom. Mada teoretičar Igor Zidić teško dozvoljava deobu na tradicionalnog i modernog Džamonju, u doktorski obazrivoj dijagnozi umetnikovih faza i stilova, ne uspeva da izbegne namensku klasifikaciju na grobnu, dekorativnu, muzejsku, urbanu skulpturu. Kao stožer zajedničkog pamćenja, ljudskog i umetničkog, pažnju privlači model Spomen-groblja u Dahauu iz 1959.

Prebrode li se  sentimenti i uzaludnost žaljenja nad razbijenim međuvremenom, posetioca će razgaliti susret sa  autoportretnom figurom Džamonje. Rad iz 2006. Za razliku od tipično Džamonjinih identitet-skulptura od „metalnih tkanica“ sa ekser-nitima i potkom od lanaca, sebe je  sveo u minijaturu „štofane“ teksture. Slično svemu iz njegove radionice, i 44 santimetra visoki Džamonja ostavlja utisak fosilizovane trajnosti. U reprezentativnom  prostoru Galerije Adris, okrenute moru ili, gotovo nadnete nad njim, umetnik u bronzi, dignute kragne i sa štapom, sa nekakvom pesničkom tajnom zakopčanom ispod kaputa, okrenut je nepredvidivom beskraju pučine. Osamdesetogodišnji, još uvek aktivni vajar, na otvaranje je došao  iz Vrsara. I po najnovijim i najstrožim merilima, monument Džamonja se drži jer, kako primećuje Zidić, „njegove skulpture – nisu razgovorljive ni poletne, one jednostavno jesu. Koncizne, ekonomične u izrazu, zatvorene. Njihova ih je zatvorenost i sačuvala  u izazovnim urbanim prostorima, punim promena za kojima one više ne teže. Sjajno bi stajale i na žalu, u širini prirode i nadomak moru. One bi mogle odolevati vetrovima, mogle bi se epski  zacrniti u kiši.”

Šeširu bronzanog Džamonje, napolju, sa plakata, konkuriše Krležin šešir, sada u odevnom kapricu Radeta Šerbedžije. Svaku pauzu u pozorišnom i porodičnom programu na Brionima, gde se odvija letnji život Šerbedžija familije  u pokretu, on koristi da sa grupom mladih istarskih etnomuzičara koncertira po „otočju“. Na Svetom Andriji nastupio je sa Livijom Morosinom.

A stalna protagonistkinja medijskog nemira, Lucija Šerbedžija, ukazuje se ovog leta kao majka dojilja osmomesečnog Sergeja i ažurna učesnica  „Pijane noći“, katarza-predstave s prošlogodišnjeg Bitefa. Dok otac  Filip sa njihovim sinom pravi krugove na rolerima po Brionima, Lucija odoleva novinarskoj znatiželji i najnormalnije svoj život, umetnički i  privatni, rasprostire od Zagreba do Beograda. I šire. Trenutno je tema njenih nadahnutih eksplikacija materinstvo, što ne ometa nameru da se u Velikoj Gorici pojavi u predstavi „Zločin i kazna”. Eto, dok Džamonja pravi „spremanje“ biografije, Lucija, kao  ljupki, daleki epilog nespokojnog zaborava velikana-prethodnika, nema problema povesnog iliti istorijskog tipa. Takav neobazir praktikuje se upravo u Rovinju. I na  Brionima, u međunarodnom  sastavu Kazališta Ulysses.

Ambijentalni, non-stop teatar, bez režije i predvidivih protagonista, jeste stari grad; šestovekovlje u čijem lavirintu, stešnjene, traju drevne i najnovije forme, svakodnevni parlandi i probrane kancone. Iza jednih škura dopire Fabricio de Andre;  „Bocca di Rosa“... melodija ravnodušnosti ili blage depresije. Sve je tu takvih dimenzija da bi taj ili ta, slušajući Fabricija, kroz odškrinute škure mogao dotaći nečiju ruku spolja, ili iz kreveta izbaciti nogu na ulicu.

Nikada neće biti otkrivene sve tajne tog mediteranskog Vavilona sa zastavama od veša koji vijori raspet između prozora. Put do Boga, odnosno do Župe sv. Eufemije, na vrhu starog grada, neminovno vodi ispod ženskog rublja i pored čudovišnih umetničkih ateljea u zidinama. U sami sumrak, još jedan prizor teatra uzdaha. „Što su vam lipe ruke, smijem li ih dotaći…“ – gotovo moli sedi umetnik mladu devojku u prolazu. I pre nego što dobije odgovor, ono malo njenih linija života već je u njegovoj šaci rasplinutih životnih godova. Zbunjena, ali ne i nezadovoljna nimfeta, šalje mu osmeh pride. Da li je i ona krenula gore, da pod kupolom Eufemije rashladi svoje grehove. Jer, u dane letnjih, vrućih lakomosti, prija sveta hladovina. U prirodno klimatizovanom, raskošnom zdanju, ni bogovi nemaju razlog za sitničarenje… nad otkrivenom bistom mlade moliteljke pomiriće se sve konfesije. A u graditeljskoj monumentalnosti i opojnoj promaji Svete Eufemije svaki je greh minoran.