Душан Џамоња, Аутопортрет, бронза, 2006.

Долазак  у Ровињ, после неких година, неминовно је патетичан. И са укусом безазленог кича. Јутарња измаглица, мирис мора и капучина, свежа штампа.

Тематски олакшан хрватски тисак као да тезгари у туристичке сврхе.... завирује у викендицу Шекса, опширно извештава о босоногом председнику Стипи, преслишава градоначелницу Дубровника зна ли састав фамозне баклаве која на Страдуну достиже вртоглаву цену од 75 куна. Касније ће се схватити да слаткиш оријенталне провенијенције, у Ровињу, где колач иначе кошта десетак куна, не слави никакву победу јер га – просто нема. Не ради се о етничкој стратегији посластичара, већ, ваљда, о практичном задовољству кухињом без лепљивих наслада.

На киосцима „Слободне Далмације“ ударна понуда је „Ретроманија“, комплет видео-касета, како Истрани веле, незаборавних комедија: „Балкански шпијун“, „Луде године“, „Дошло доба да се љубав проба“, „Шећерна водица“, „Матуранти“, „Љуби, љуби, ал’ главу не губи“, „Какав деда, такав унук“. Бата Стојковић и Гидра су топ-ликови видео-ексклузиве.

Потрага за „нама“ тамо где нас је некад било у буљуцима, сад се исцрпљује детаљним конзумирањем штампе. Ха, ево! Пошто  је у Хрватској врло гледана српска серија „Вратиће се роде“, колумниста  „Глобуса“ Жељко Малнар је препоручује као „вијагру“ за враћање туриста у пуста хрватска летовалишта. Као што је, рецимо Бакар, некадашњи центар туноловства, где од туриста нема ни трага.

У праскозорје, када стиже аутобус из Београда, на ровињској станици се одвија ритуал зачуђујуће фамилијарности. Домаћини, често у породичном саставу, љубазно сачекују госте, било да долазе први пут или су екс-ју повратници. При одласку, тај перонски перформанс управо зачете фамилијарности, неминовно репризира осећања бившег времена. Задовољна проводом, генерација која, без историјских скрупула, тек открива  Ровињ, почиње да уважава патетичне родитељске етиде о разуђеној јадранској младости.

Уз природну кулису, каквом се чини његова нестварна лепота, Ровињ је и јединствена звучна конфигурација. Сав је у жамору, у дискретној  какофонији. Нема музике по локалима, па се људи могу лепо чути. Има нечег мирољубивог и безбедног у том разговорном колективизму без конспиративних очијукања. Као зона без децибела и гласноговорничке бахатости, као град живахне тишине, Ровињ преферира и тиху  уметност.

Највећи летњи  културни догађај суседне државе делом припада емотивном ју-контексту. Иако у педантно селектованим каталошким чињеницама као и у избору експоната то није видљиво, Душан Џамоња величину славе носи из величине бивше земље. На ретроспективи мање познатих или до сада непоказиваних радова, упадљиво роденовска, „Седећа мушка фигура“ из његовог младог периода, педесетих година. После три деценије, колико је била затрпана у уметниковој гаражи у Врсару, она и  за њега представља узбудљив сусрет са властитим,  дечачким реализмом. Мада теоретичар Игор Зидић тешко дозвољава деобу на традиционалног и модерног Џамоњу, у докторски обазривој дијагнози уметникових фаза и стилова, не успева да избегне наменску класификацију на гробну, декоративну, музејску, урбану скулптуру. Као стожер заједничког памћења, људског и уметничког, пажњу привлачи модел Спомен-гробља у Дахауу из 1959.

Преброде ли се  сентименти и узалудност жаљења над разбијеним међувременом, посетиоца ће разгалити сусрет са  аутопортретном фигуром Џамоње. Рад из 2006. За разлику од типично Џамоњиних идентитет-скулптура од „металних тканица“ са ексер-нитима и потком од ланаца, себе је  свео у минијатуру „штофане“ текстуре. Слично свему из његове радионице, и 44 сантиметра високи Џамоња оставља утисак фосилизоване трајности. У репрезентативном  простору Галерије Адрис, окренуте мору или, готово наднете над њим, уметник у бронзи, дигнуте крагне и са штапом, са некаквом песничком тајном закопчаном испод капута, окренут је непредвидивом бескрају пучине. Осамдесетогодишњи, још увек активни вајар, на отварање је дошао  из Врсара. И по најновијим и најстрожим мерилима, монумент Џамоња се држи јер, како примећује Зидић, „његове скулптуре – нису разговорљиве ни полетне, оне једноставно јесу. Концизне, економичне у изразу, затворене. Њихова их је затвореност и сачувала  у изазовним урбаним просторима, пуним промена за којима оне више не теже. Сјајно би стајале и на жалу, у ширини природе и надомак мору. Оне би могле одолевати ветровима, могле би се епски  зацрнити у киши.”

Шеширу бронзаног Џамоње, напољу, са плаката, конкурише Крлежин шешир, сада у одевном каприцу Радета Шербеџије. Сваку паузу у позоришном и породичном програму на Брионима, где се одвија летњи живот Шербеџија фамилије  у покрету, он користи да са групом младих истарских етномузичара концертира по „оточју“. На Светом Андрији наступио је са Ливијом Моросином.

А стална протагонисткиња медијског немира, Луција Шербеџија, указује се овог лета као мајка дојиља осмомесечног Сергеја и ажурна учесница  „Пијане ноћи“, катарза-представе с прошлогодишњег Битефа. Док отац  Филип са њиховим сином прави кругове на ролерима по Брионима, Луција одолева новинарској знатижељи и најнормалније свој живот, уметнички и  приватни, распростире од Загреба до Београда. И шире. Тренутно је тема њених надахнутих експликација материнство, што не омета намеру да се у Великој Горици појави у представи „Злочин и казна”. Ето, док Џамоња прави „спремање“ биографије, Луција, као  љупки, далеки епилог неспокојног заборава великана-претходника, нема проблема повесног илити историјског типа. Такав необазир практикује се управо у Ровињу. И на  Брионима, у међународном  саставу Казалишта Ulysses.

Амбијентални, нон-стоп театар, без режије и предвидивих протагониста, јесте стари град; шестовековље у чијем лавиринту, стешњене, трају древне и најновије форме, свакодневни парланди и пробране канцоне. Иза једних шкура допире Фабрицио де Андре;  „Bocca di Rosa“... мелодија равнодушности или благе депресије. Све је ту таквих димензија да би тај или та, слушајући Фабриција, кроз одшкринуте шкуре могао дотаћи нечију руку споља, или из кревета избацити ногу на улицу.

Никада неће бити откривене све тајне тог медитеранског Вавилона са заставама од веша који вијори распет између прозора. Пут до Бога, односно до Жупе св. Еуфемије, на врху старог града, неминовно води испод женског рубља и поред чудовишних уметничких атељеа у зидинама. У сами сумрак, још један призор театра уздаха. „Што су вам липе руке, смијем ли их дотаћи…“ – готово моли седи уметник младу девојку у пролазу. И пре него што добије одговор, оно мало њених линија живота већ је у његовој шаци расплинутих животних годова. Збуњена, али не и незадовољна нимфета, шаље му осмех приде. Да ли је и она кренула горе, да под куполом Еуфемије расхлади своје грехове. Јер, у дане летњих, врућих лакомости, прија света хладовина. У природно климатизованом, раскошном здању, ни богови немају разлог за ситничарење… над откривеном бистом младе молитељке помириће се све конфесије. А у градитељској монументалности и опојној промаји Свете Еуфемије сваки је грех миноран.