Četvrti album Vasil Hadžimanov benda „Života mi” (PGP RTS, 2009) tačno je ono što bi trebalo da bude – „još jedna ploča” u opusu sastava koji dominira srpskom džez scenom već skoro 15 godina. Na njemu je 10 numera u ukupnom trajanju od „starovremenskih” 42 minuta – nova Vasilova muzika i nekoliko obrada.

Ovu kolekciju treba pre svega shvatiti kao potrebu umetnika da pokažu da postoje i prošire repertoar, prosečnih četiri minuta i 15 sekundi po numeri (naspram dosadašnjih šest minuta) jasno oslikava njihovu zrelost. Studio je mesto za skiciranje ambijenata: na koncertima će numere oživeti i razmahnuti se u mašti/prstima muzičara. Studio je i prilika da se okupi velika Vasilova muzička familija (članovi Bace kvarteta, sestre Veletanlić i Brankica Vasić, stalni gosti na koncertima, Gudači Svetog Đorđa): njihovi pojedinačni doprinosi prijatno popunjavaju prazna mesta u slagalici osnovnog kvarteta (Hadžimanov – klavijature, Vladimir Samardžić – bas, Srđan Dunkić Džoni – bubnjevi, Bojan Ivković – udaraljke).

U klavirskim vodama

Fudbalskom terminologijom, Dunkić, Ivković i (gostujući) libanski perkusionista Bašar Kalif čine snažnu odbranu koja pumpa ritam u leđa ostalom delu ekipe. Uz ovakvu pozadinu, Samardžić i Hadžimanov su sasvim rasterećeni – prvi da se razigra u maniru Pastorijusa, a drugi da se oslobodi tepiha i dovoljno doprinese napadu. Povremeno će u srednji red uskočiti žice Branka Trijića (akustična gitara) i Mišela Kurine (cimbalo), takođe bez jakih harmonskih zadataka. U špicu vrišti Jasna Jovićević (flauta, alt i sopran saksofon), najveće pojačanje srpskog džeza poslednjih godina, pristigla sa školovanja u Kanadi. Geografija zvukova predstavlja put oko sveta – na tipičnu transverzalu Severna Amerika–Balkan dunuo je dvostruki severni vetar, noseći društvo ka vrelim iskušenjima Brazila i Afrike.

Čini mi se da Vasil upotrebljava klavir više nego ranije, što uz Trijić–Kurina akustiku, duvače i glasove, lagano odvlači bend iz električnih voda, što je još jedan jasan dokaz njihovog sazrevanja. Uz tu činjenicu, album ne hvata prvo, već na peto-šesto slušanje, kada vas uhvate inteligentne igre klavira-gitare-duvača, ritmovi bez decibela i Vasilov talenat za melodije. Toj grupi pripadaju numere „Balkan Tribes”, „Perdao” i „Slankamen (Salt Rock City)”. Iskusnijim ušima namenjene su „Martina misterija”, „Space Virshla” i „Ahmad the Terrible” (iz pera Džeka Didžoneta), sa zaraznom temom i razigranim solo deonicama Hadžimanova (Fender Rhodes), Samardžića i Jovićevićeve. Bilo bi zanimljivo i nju i Trijića čuti kao stalno proširenje sastava, možda već na sledećem albumu.

Uspeh albuma „Zauvek” (2006) zadržao je Jovana Maljokovića u istim vodama – novi, deveti album u karijeri, pod nazivom „Indiskretno ogledalo” (Jovan Maljoković Balkan salsa bend, PGP RTS, 2009) jeste još jedna kolekcija pop-pesama sa dovoljnim elementima džeza i njemu srodnih stilova da se pozicionira „negde između”. Slične primere iz sveta je lako naći – Gruver Vošington junior i The Crusaders, odnosno Natali Kol i Džoš Ston su samo prvi koji padaju na pamet. Pa ako je ta muzika legitimno „džez” u svetskim okvirima, zašto ne bi bila i ovde? To je samo jedan pol planete na kojoj se na drugom nalazi, recimo, free jazz.

Maljoković je već na ranijim, instrumentalnim albumima pokazao da zna da napiše „pesmu”, upakuje je u prijatan aranžman i uputi veoma širokom krugu slušalaca. Na novom zadatku bilo je potrebno samo da se ta muzika opremi adekvatnim rečima (ljubavna tematika, u rukopisu Nevenke Maljoković) i, naravno, vokalima. Prvi očigledan rezultat je njena drugačija funkcija u etru – umesto podloge za spikere na radiju i TV reklame, kandiduje se za plej liste i snimanje video spotova. Ovo drugo je posebno simpatično, pa makar jedina prilika da ih vidimo bila u poluvremenima fudbala ili u očekivanju uključenja iz Skupštine Srbije.

Fanki čarolija

Balkan salsa bend već duže vreme radi u formaciji proširenog kombo sastava, sa 3-4 muzičara u ritam sekciji, dva harmonska instrumenta (klavir, gitara) i tri duvača u frontu (saksofon, truba, trombon). Kad tome dodamo i harmonizaciju vokala u ekspertizi Ivane Kotov, na momente će zazvučati kao skraćeni big-bend ili pravi kubanski salsa orkestar. Iz tih miljea valjda potiče odluka da se u istoj pesmi razmeni više solista, što je nepotrebno, ako već nemaju dovoljno „krugova” da se pošteno razmahnu.

Iz nekog razloga, kao i na prethodnom albumu, pevača je više – ovog puta čak pet, plus dva prateća vokala. Ovo, neminovno, inspiriše upoređivanje. Album otvara vokalna verzija stare Maljokovićeve kompozicije „Indiskretno ogledalo” u izvanrednom izvođenju Sandre Dende. Harmonizovani vokali inspirisani su zlatnim godinama Stivija Vondera, kao i kasnije u numeri „Luka koju tražim”, koju je majstorski otpevala Ivana Kotov. Tamnija boja glasa Jelene Teunis preporučila ju je za dve fanki pesme („Čarolija”, „Panika”), uz vrhunsku podršku Dende u višim registrima. Trombonista Ivan Ilić se pristojno snašao u ulozi pevača („Zlatne kiše”). Najslabija je Anđelka Simić (koje, na žalost, ima najviše). Tanušan glas, stalno prenemaganje i nedostatak džez manira „njene pesme” guraju u „običnu” zabavnu muziku uprkos svem trudu instrumentalista ispod nje.