Четврти албум Васил Хаџиманов бенда „Живота ми” (ПГП РТС, 2009) тачно је оно што би требало да буде – „још једна плоча” у опусу састава који доминира српском џез сценом већ скоро 15 година. На њему је 10 нумера у укупном трајању од „старовременских” 42 минута – нова Василова музика и неколико обрада.

Ову колекцију треба пре свега схватити као потребу уметника да покажу да постоје и прошире репертоар, просечних четири минута и 15 секунди по нумери (наспрам досадашњих шест минута) јасно осликава њихову зрелост. Студио је место за скицирање амбијената: на концертима ће нумере оживети и размахнути се у машти/прстима музичара. Студио је и прилика да се окупи велика Василова музичка фамилија (чланови Баце квартета, сестре Велетанлић и Бранкица Васић, стални гости на концертима, Гудачи Светог Ђорђа): њихови појединачни доприноси пријатно попуњавају празна места у слагалици основног квартета (Хаџиманов – клавијатуре, Владимир Самарџић – бас, Срђан Дункић Џони – бубњеви, Бојан Ивковић – удараљке).

У клавирским водама

Фудбалском терминологијом, Дункић, Ивковић и (гостујући) либански перкусиониста Башар Калиф чине снажну одбрану која пумпа ритам у леђа осталом делу екипе. Уз овакву позадину, Самарџић и Хаџиманов су сасвим растерећени – први да се разигра у маниру Пасторијуса, а други да се ослободи тепиха и довољно допринесе нападу. Повремено ће у средњи ред ускочити жице Бранка Тријића (акустична гитара) и Мишела Курине (цимбало), такође без јаких хармонских задатака. У шпицу вришти Јасна Јовићевић (флаута, алт и сопран саксофон), највеће појачање српског џеза последњих година, пристигла са школовања у Канади. Географија звукова представља пут око света – на типичну трансверзалу Северна Америка–Балкан дунуо је двоструки северни ветар, носећи друштво ка врелим искушењима Бразила и Африке.

Чини ми се да Васил употребљава клавир више него раније, што уз Тријић–Курина акустику, дуваче и гласове, лагано одвлачи бенд из електричних вода, што је још један јасан доказ њиховог сазревања. Уз ту чињеницу, албум не хвата прво, већ на пето-шесто слушање, када вас ухвате интелигентне игре клавира-гитаре-дувача, ритмови без децибела и Василов таленат за мелодије. Тој групи припадају нумере „Balkan Tribes”, „Perdao” и „Slankamen (Salt Rock City)”. Искуснијим ушима намењене су „Мартина мистерија”, „Space Virshla” и „Ahmad the Terrible” (из пера Џека Диџонета), са заразном темом и разиграним соло деоницама Хаџиманова (Fender Rhodes), Самарџића и Јовићевићеве. Било би занимљиво и њу и Тријића чути као стално проширење састава, можда већ на следећем албуму.

Успех албума „Заувек” (2006) задржао је Јована Маљоковића у истим водама – нови, девети албум у каријери, под називом „Индискретно огледало” (Јован Маљоковић Балкан салса бенд, ПГП РТС, 2009) јесте још једна колекција поп-песама са довољним елементима џеза и њему сродних стилова да се позиционира „негде између”. Сличне примере из света је лако наћи – Грувер Вошингтон јуниор и The Crusaders, односно Натали Кол и Џош Стон су само први који падају на памет. Па ако је та музика легитимно „џез” у светским оквирима, зашто не би била и овде? То је само један пол планете на којој се на другом налази, рецимо, free jazz.

Маљоковић је већ на ранијим, инструменталним албумима показао да зна да напише „песму”, упакује је у пријатан аранжман и упути веома широком кругу слушалаца. На новом задатку било је потребно само да се та музика опреми адекватним речима (љубавна тематика, у рукопису Невенке Маљоковић) и, наравно, вокалима. Први очигледан резултат је њена другачија функција у етру – уместо подлоге за спикере на радију и ТВ рекламе, кандидује се за плеј листе и снимање видео спотова. Ово друго је посебно симпатично, па макар једина прилика да их видимо била у полувременима фудбала или у очекивању укључења из Скупштине Србије.

Фанки чаролија

Балкан салса бенд већ дуже време ради у формацији проширеног комбо састава, са 3-4 музичара у ритам секцији, два хармонска инструмента (клавир, гитара) и три дувача у фронту (саксофон, труба, тромбон). Кад томе додамо и хармонизацију вокала у експертизи Иване Котов, на моменте ће зазвучати као скраћени биг-бенд или прави кубански салса оркестар. Из тих миљеа ваљда потиче одлука да се у истој песми размени више солиста, што је непотребно, ако већ немају довољно „кругова” да се поштено размахну.

Из неког разлога, као и на претходном албуму, певача је више – овог пута чак пет, плус два пратећа вокала. Ово, неминовно, инспирише упоређивање. Албум отвара вокална верзија старе Маљоковићеве композиције „Индискретно огледало” у изванредном извођењу Сандре Денде. Хармонизовани вокали инспирисани су златним годинама Стивија Вондера, као и касније у нумери „Лука коју тражим”, коју је мајсторски отпевала Ивана Котов. Тамнија боја гласа Јелене Теунис препоручила ју је за две фанки песме („Чаролија”, „Паника”), уз врхунску подршку Денде у вишим регистрима. Тромбониста Иван Илић се пристојно снашао у улози певача („Златне кише”). Најслабија је Анђелка Симић (које, на жалост, има највише). Танушан глас, стално пренемагање и недостатак џез манира „њене песме” гурају у „обичну” забавну музику упркос свем труду инструменталиста испод ње.