Прво што ми је пало на памет када сам чула тужну вест да је умро мој пријатељ, колега, мој комшија и мој младалачки идол – Момо Капор, било је – како ће га сада сви волети. И, како одвратна, немилосрдна београдска чаршија пристаје да воли и да ода почаст најталентованијима, најзанимљивијима и најнепослушнијима тек кад су на самртничкој постељи или када умру. Момин живот је управо пример за ову трагичну парадигму.

Један овдашњи медиј, ноторан по својој патолошкој мржњи према неистомишљеницима, пожурио је да Момин живот облепи једном једином етикетом – српски националиста. Као да ће то, што се зарад награда, грантова и почасти Великог Брата није одрекао сопственог доживљаја света, бити једно што описује живот и дела једног великог уметника.

Момо Капор, тај изузетни хроничар наших живота, наше свакодневице, писао је литературу која је изградила читаве генерације на овим просторима – док су други писали о мртвима, он је писао о живима – док су други славили смрт, он је славио живот.

Док се код других пила ракија – брља, код њега се пио виски и вино. Док је у књигама етаблираних писаца, овенчаних наградама које су увек имале партијско-рођачки призвук, било мржње, код Моме је лепршала љубав. Док су код других жене биле прсате – код Моме су то биле девојке финих малих груди.

Док су се код других по страницама врзмали бркати партијски комесари, који трагају за истином револуције и социјалистичког самоуправљања и који су због тога привлачили пажњу и дивљење у марксистичким центрима, код Моме су се по Дубровнику и Њујорку, у Београду и Паризу, у фармеркама, шетали уметници и интелектуалци који трагају за љубављу и смислом живота, у непрестаном бекству од старости и просечности.

Док се у књигама других разливао мрак сериозности и досаде, код Моме царују хумор, лепота, и сета. Као на његовим цртежима, то је Ада Циганлија, то су морнари, то су девојке са косама жалосних врба, сликари опчињени џезом, џезери обасјани поезијом, читав један свет који сведочи о лепоти тренутка који управо пролази.

Најчитанији српски писац, који је променио овдашњу књижевну сцену, увек је проглашаван „лаким”, и тај омаловажавајући епитет носио је са шармом и осмехом – јединим оружјем против глупости и претенциозности. Тежина се у српској литератури и онда, пре тридесет година, исто као и данас, мерила једино досадом. Био је први овдашњи бестселер писац, и то му нису могли опростити.

То што је читаве генерације научио да воле књиге, и са тим у вези – да воле живот, то што његов успех и обожавање публике није било у вези са партијом, лектиром, морално-политичком подобношћу, то што није припадао никаквим партијско-књижевним кружоцима, то што је пропутовао свет, што никада није био члан Партије, то што је био српски Хемингвеј, и Селинџер, и Кундера и Буковски, и Вилијам Саројан, то овде није било довољно. То што је био другачији – то га је, парадоксално, у овој злој чаршији која обожава просечне учинило аутсајдером.

То што своју књижевну славу, попут многих других, није направио вређајући Добрицу Ћосића – онда када је то доносило много књижевно-политичких поена и гарантовало књижевне награде, то што се никада није гурао да уђе у САНУ, то што га нема у школској лектири, то што је његова подршка „српској ствари” од њега учинила лаку мету за сваког политички коректног критичара, никако неће умањити његово огромно место у српској литератури.

Био је господин, и џентлмен. Знате како се каже? Кукавице умиру много пута, а частан човек само једном.

У мојој библиотеци стоје његове књиге. Расла сам на његовим причама. Уз Мому Капора Београд је био лепши град.

Кад је умирала, Фрида Кало је изговорила: „Надам се да ће путовање бити радосно и да се никада нећу вратити.”

Момо је имао разлога да каже исто то, али није рекао.

Више је волео нас него ми њега.