Ni dva veka ne postoji država Belgija, ali sudeći po broju spomenika u prestonici ove kraljevine, njena istorija puna je znamenitih ličnosti i značajnih zbivanja. Trgovi, parkovi, skverovi, groblja, gradske avenije, raskrsnice puteva čine nepregledan javni izložbeni prostor koji svedoči o pažnji koju zemlja poklanja svojoj prošlosti, o poštovanju koje iskazuje svojim umetnicima, krunisanim glavama, političarima.

Tu su slavoluci u čast državnih jubileja, monumentalni memorijali žrtvama u svetskim ratovima, naročito palima za otadžbinu u onom prvom koji se naziva velikim, statue dinasta, biste gradonačelnika, pa i predsednika briselskih opština, kipovi naučnika, univerzitetskih profesora i rektora, osnivača pojedinih institucija, pokreta, ustanova, udruženja... Uz to, ceo grad je jedna velika gliptoteka ispunjena skulpturama koje su postavljene da bi ukrasile i oplemenile prostor, za šta priliku za sopstveni doprinos dobijaju i savremeni stvaraoci.

Uz bogate kolekcije flamanskog slikarstva i zbirke klasične likovne umetnosti, Brisel ima i nekoliko veoma privlačnih i popularnih specijalizovanih muzeja, poput Muzeja muzičkih instrumenata, Muzeja stripa, pa i muzeja posvećenih čipkama, čokoladi, pivu.

Najviše posetilaca, sa ulaznicama kupljenim danima unapred, ima najnoviji. Ove godine, izdvojen iz Kraljevskog muzeja lepih umetnosti i useljen u obnovljeno staro zdanje na Rojal plasu, otvoren je Muzej Renea Magrita, najvećeg belgijskog slikara 20. veka i najpoznatijeg nadrealiste iz briselskog kruga.

Traganje za neviđenim

Dobivši ovim svoju posebnu kuću na tri sprata, Magrit je dočekao ono što zaslužuje – da bude temeljito predstavljen i po dubini i po širini svog obimnog i raznovrsnog stvaralaštva. Ono je tako intrigantno, pa i zagonetno, toliko vezano za umetnikovo poimanje života, kulture, jezika, politike... da je predstavljalo veliki izazov za autore izložbe. Savladali su ga multidisciplinarno, čineći time da posetioci eksponate doživljavaju i s osećanjima i s razumevanjem, a umetnika upoznaju postupnim otkrivanjem njegovih ličnih iskustava, estetskih načela i slikarskih postupaka.

Mada je još od malog platna sa naslikanom lulom koje je nazvao „Ovo nije lula” i uramljenog praznog platna imenovanog „Čari pejzaža” odbijao da komentariše svoja neobična dela, Magrit je za sobom ostavio mnogo zapisa koji bi se mogli povezati u celinu sklapajući tako njegov umetnički manifest. Te misli, povremeno jezgrovite kao definicije, nižu se na displejima duž cele izložbe:

„Nadrealizam je trenutno poimanje stvarnog.”

„Biti nadrealista znači odbaciti ono već viđeno i tragati za onim još neviđenim.”

„Svet i njegove misterije nije moguće iznova stvarati, oni nisu tek model koji se može kopirati.”

„Sav moj rad proizlazi iz uverenja da pripadamo jednom zagonetnom univerzumu.”

Ovi tekstualni delovi postavke, raspoređeni hronološki kao i likovni radovi, vode posetioce putem kojim je išao Magrit menjajući interesovanja, motive, tehnike... Zadržaće ih posebno pred prvim velikim nadrealističkim platnom „Igrači bejzbola” (1927) na kom se rascvetavaju mermerni stubovi a kornjača leti nebom, kao i pred onim plavetnim nebom s belim oblačićima u prozirnom telu ptice (uzete kasnije za simbol belgijske aviokompanije „Sabena”) na platnu „Povratak” (1940).

Pomenuti ispisi pomažu da se bolje shvate i sve ostale faze u Magritovom stvaralaštvu. Reči su, naime, uz crteže sastavni deo njujorškog projekta iz 1954. godine koji počiva na ideji da objekat nije vezan za ime, da „ima objekata kojima ne treba reč, a reč može zauzeti mesto jednog objekta u realnosti”.

U muzeju su zastupljene i skice, gvaševi, skulpture, predstavljen zaokret nastao tokom Drugog svetskog rata posle slikarevog priklanjanja komunistima, dela s uticajima impresionista i futurista, kompozicije s bizarno-humornim elementima „jer nema umetnosti van života”, zatim posleratni filmski plakati, reklame, korice za note kao produkti „idiotskog rada” iz nužde, pa primeri namerne repetitivnosti, mnogobrojnih reprodukcija sopstvenih slika, mahom za američko tržište, jer „uspeh ne donosi umetnost već ideja koja deluje”.

Razlaz s Bretonom

Uz mnogo fotografija iz Magritovog života, uz snimke koje je i sam pravio filmskom kamerom, uz odlomke iz filmskih žurnala i dokumentarni film koji rekonstruiše umetnikovu biografiju od rođenja u mestu Ejno 1898. do smrti u Briselu 1967. godine, posebnu draž postavci daje veoma bogat sadržaj audio-vodiča. Na njemu su zabeleženi ne samo uobičajeni podaci, opisi i razjašnjenja, nego i autentične izjave Magritovih savremenika.

Za proučavaoce nadrealizma svakako bi posebno moglo biti zanimljivo pripovedanje Magritove supruge Žoržet o prvim nesporazumima sa pariskim nadrealistima, o skupu u Bretonovom stanu kada je nadrealistički guru od nje tražio da skine krst koji je nosila oko vrata, o atmosferi koja ih je navela da se posle samo tri godine vrate u Brisel... Zvanična „ekskomunikacija” iz nadrealizma stigla je od Bretona dvadesetak godina kasnije.

Zanimljiva su i prisećanja savremenika na to kako se formirala i čime se rukovodila briselska grupa nadrealista, kako je sastavljala svoje programske tekstove, kome je poveravala organizovanje umetničkih akcija. Interesantne su pojedinosti o slikarevim raspoloženjima, svakodnevnim navikama, stilu ophođenja, prijateljstvima. Oglasili su se i pop-art umetnici tvrdnjama da ih je nadahnjivalo njegovo poigravanje oblicima i dimenzijama...

Za Magrita je De Kiriko bio prvi slikar koji je razmišljao o „pravljenju slike koja će govoriti nešto drugo nego ona sama”.

A za Dalija je Magrit bio poslednji pravi pesnik u slikarstvu.