Ни два века не постоји држава Белгија, али судећи по броју споменика у престоници ове краљевине, њена историја пуна је знаменитих личности и значајних збивања. Тргови, паркови, скверови, гробља, градске авеније, раскрснице путева чине непрегледан јавни изложбени простор који сведочи о пажњи коју земља поклања својој прошлости, о поштовању које исказује својим уметницима, крунисаним главама, политичарима.

Ту су славолуци у част државних јубилеја, монументални меморијали жртвама у светским ратовима, нарочито палима за отаџбину у оном првом који се назива великим, статуе династа, бисте градоначелника, па и председника бриселских општина, кипови научника, универзитетских професора и ректора, оснивача појединих институција, покрета, установа, удружења... Уз то, цео град је једна велика глиптотека испуњена скулптурама које су постављене да би украсиле и оплемениле простор, за шта прилику за сопствени допринос добијају и савремени ствараоци.

Уз богате колекције фламанског сликарства и збирке класичне ликовне уметности, Брисел има и неколико веома привлачних и популарних специјализованих музеја, попут Музеја музичких инструмената, Музеја стрипа, па и музеја посвећених чипкама, чоколади, пиву.

Највише посетилаца, са улазницама купљеним данима унапред, има најновији. Ове године, издвојен из Краљевског музеја лепих уметности и усељен у обновљено старо здање на Ројал пласу, отворен је Музеј Ренеа Магрита, највећег белгијског сликара 20. века и најпознатијег надреалисте из бриселског круга.

Трагање за невиђеним

Добивши овим своју посебну кућу на три спрата, Магрит је дочекао оно што заслужује – да буде темељито представљен и по дубини и по ширини свог обимног и разноврсног стваралаштва. Оно је тако интригантно, па и загонетно, толико везано за уметниково поимање живота, културе, језика, политике... да је представљало велики изазов за ауторе изложбе. Савладали су га мултидисциплинарно, чинећи тиме да посетиоци експонате доживљавају и с осећањима и с разумевањем, а уметника упознају поступним откривањем његових личних искустава, естетских начела и сликарских поступака.

Мада је још од малог платна са насликаном лулом које је назвао „Ово није лула” и урамљеног празног платна именованог „Чари пејзажа” одбијао да коментарише своја необична дела, Магрит је за собом оставио много записа који би се могли повезати у целину склапајући тако његов уметнички манифест. Те мисли, повремено језгровите као дефиниције, нижу се на дисплејима дуж целе изложбе:

„Надреализам је тренутно поимање стварног.”

„Бити надреалиста значи одбацити оно већ виђено и трагати за оним још невиђеним.”

„Свет и његове мистерије није могуће изнова стварати, они нису тек модел који се може копирати.”

„Сав мој рад произлази из уверења да припадамо једном загонетном универзуму.”

Ови текстуални делови поставке, распоређени хронолошки као и ликовни радови, воде посетиоце путем којим је ишао Магрит мењајући интересовања, мотиве, технике... Задржаће их посебно пред првим великим надреалистичким платном „Играчи бејзбола” (1927) на ком се расцветавају мермерни стубови а корњача лети небом, као и пред оним плаветним небом с белим облачићима у прозирном телу птице (узете касније за симбол белгијске авиокомпаније „Сабена”) на платну „Повратак” (1940).

Поменути исписи помажу да се боље схвате и све остале фазе у Магритовом стваралаштву. Речи су, наиме, уз цртеже саставни део њујоршког пројекта из 1954. године који почива на идеји да објекат није везан за име, да „има објеката којима не треба реч, а реч може заузети место једног објекта у реалности”.

У музеју су заступљене и скице, гвашеви, скулптуре, представљен заокрет настао током Другог светског рата после сликаревог приклањања комунистима, дела с утицајима импресиониста и футуриста, композиције с бизарно-хуморним елементима „јер нема уметности ван живота”, затим послератни филмски плакати, рекламе, корице за ноте као продукти „идиотског рада” из нужде, па примери намерне репетитивности, многобројних репродукција сопствених слика, махом за америчко тржиште, јер „успех не доноси уметност већ идеја која делује”.

Разлаз с Бретоном

Уз много фотографија из Магритовог живота, уз снимке које је и сам правио филмском камером, уз одломке из филмских журнала и документарни филм који реконструише уметникову биографију од рођења у месту Ејно 1898. до смрти у Бриселу 1967. године, посебну драж поставци даје веома богат садржај аудио-водича. На њему су забележени не само уобичајени подаци, описи и разјашњења, него и аутентичне изјаве Магритових савременика.

За проучаваоце надреализма свакако би посебно могло бити занимљиво приповедање Магритове супруге Жоржет о првим неспоразумима са париским надреалистима, о скупу у Бретоновом стану када је надреалистички гуру од ње тражио да скине крст који је носила око врата, о атмосфери која их је навела да се после само три године врате у Брисел... Званична „екскомуникација” из надреализма стигла је од Бретона двадесетак година касније.

Занимљива су и присећања савременика на то како се формирала и чиме се руководила бриселска група надреалиста, како је састављала своје програмске текстове, коме је поверавала организовање уметничких акција. Интересантне су појединости о сликаревим расположењима, свакодневним навикама, стилу опхођења, пријатељствима. Огласили су се и поп-арт уметници тврдњама да их је надахњивало његово поигравање облицима и димензијама...

За Магрита је Де Кирико био први сликар који је размишљао о „прављењу слике која ће говорити нешто друго него она сама”.

А за Далија је Магрит био последњи прави песник у сликарству.