Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Na kom jeziku se sanja u Obećanoj zemlji? Kažu da američki san najčešće sanjaju oni koji su rođeni na nekom drugom kraju sveta, od majke koja nije govorila ni „tenkiju” od američkog. Da li se u zemlji zamišljenoj da se u nju jednom dođe, i nikada više iz nje ne iseli, slike iz podsvesti transkribuju na novi ili stari, maternji način? Na neka od tih košmarnih pitanja o pomešanom jeziku stare i nove otadžbine pokušali su ovih dana da odgovore tri pisca u seriji o letnjem čitanju koju je u nizu intervjua pokrenuo odlični i nezamenljivi javni radio „En-Pi-Ar”.

Aleksandar Hemon, rođeni Sarajlija, nije u obećanu zemlju, došao da tu zauvek ostane, ali se desilo da je u toku studijskog putovanja izbio rat i da je domovina nestala u plamenu. Ovaj brodolomnik ostao je u Čikagu, tu je radio sve i svašta, dok nije postao pisac na engleskom jeziku. Došao je sa 23 godine, a prva knjiga na engleskom „Pitanje Bruna” izašla je osam godina kasnije. Stekao je reputaciju ispoliranog stiliste koji je u svojim američkim probadajućim rečenicama, prevazišao rusko-američkog pisca Vladimira Nabokova. Hemon je za razliku od Nabokova krčio prolaz kroz novi jezik „hipertiroidnom brzinom”, kako je ocenio kritičar „Njujorkera”, najprestižnijeg časopisa iz oblasti istraživačkog novinarstva i literarnih noviteta. Ove godine, „Njujorker” je Aleksandru Hemonu dodelio nagradu za najboljeg proznog pisca. Ujedno je izašla i njegova četvrta knjiga na engleskom jeziku, zbirka priča „Ljubav i prepreke”.

Odlična voditeljka Mišel Martin, obaveštena, radoznala i uporna da istera stvari do kraja, nije sigurno pogrešila kada je pomenula zvanično nepostojeći „srpskohrvatski” kao mogući jezik Hemonove podsvesti. Hemonovi dedovi po ocu došli su iz Ukrajine, majka mu je bosanska Srpkinja, a on sebe predstavlja kao Bosanca. Kritika ga svrstava u američkobosanskog pisca.

Trideset jednu, začudila se Mišel Martin, kada je čula da je Hemon sa toliko godina počeo da piše na engleskom jeziku. Zanima me, dodala je, da li mislite na srpskohrvatskom, da bi zatim u svojoj glavi to preveli, ili razmišljate na engleskom. „Kako se taj rad odvija?”

Hemon: „Pa ja mislim na oba jezika, a ponekad uopšte ni ne mislim. Da bi se na bilo kojem jeziku napisala kreativna fikcija, taj jezik mora da bude deo vaše podsvesti. Vi o tome ne možete da razmišljate, kao što ne razmišljate kako hodate. Iako sam studirao engleski jezik u Sarajevu, kada sam došao u SAD, to nije bio jezik moje podsvesti. Jer tada sam živeo u drugom jeziku. Ali negde devedesetih, zbog rata, ili zbog činjenice da sam živeo ovde, engleski je ušao u moju podsvest, što treba da znači da ja zaista ne znam na kom jeziku razmišljam, ako se to što dolazi iz mene može nazvati razmišljanjem. Ponekad to uopšte i nije jezik, već slike.

Suviše je dramatično reći da je Hemon u vreme rata, živeo u Čikagu „kao duh”.

„Osećao sam se kao neko ko ima bar dupli ako ne i višestruki život. To me je mučilo. Ali pisanje mi je omogućilo da izađem iz izolacije i uđem u jezik. I pošto vas jezik nerazlučivo povezuje sa drugim ljudima to je bio jedini način da razbijem ovaj izolacioni balon i uđem, u svet.

Po sistemu spojenih sudova, svaki gostujući pisac u seriji ovih emisija pod nazivom „Tell me more” („Reci mi više”) predlaže novog, onog čije ga je delo zadivilo. Hemona je kao gosta prethodno predložila Aći Obehas, Amerikanka koja je sa kubanskim roditeljima kao šestogodišnje dete stigla u Ameriku. Ulaskom u engleski jezik, Hemon je izašao iz avetinjske izolacije, a Aći Obehas, čija je nova knjiga o Havani  „Ruševine”, ovih dana hvaljena kao „anđeoska proza”, pronašla je vezu sa svojim unutrašnjim bićem, tek kada je iz „poludele Amerike posle 11. septembra” otišla u svoju rodnu zemlju, iz koje se nije svojevoljno iselila. Tamo je u Hemingvejevom selu Kohimaru, mestu odakle je potekla priča o „Starcu i moru” i odakle se 1994. odvijao masovni egzodus na sklepanim splavovima, odlučila da prouči obrnutu sudbinu (od njene) ljudi koji su uprkos svemu odlučili da ostanu u Kubi.

Ponekad, kaže Aći, osećam se kao da mi je dom na oba mesta, a katkad, nijedno od njih ne može se zvati mojom zemljom. Otišla sam sa Kube kada sam imala šest godina. To nije bila moja odluka, pa na izvestan način, mogu ovu činjenicu da koristim kao svoj lični izgovor.

Možda baš i zbog toga što je sa njenih pleća sticajem okolnosti skinuta odgovornost za tešku odluku o napuštanju domovine, ona često odlazi na Kubu i tamo ostaje pokoji mesec ili godinu: „Znam da ne mogu danas više da obrnem svoj život, to uostalom ni ne želim. Ali činjenica da sam rođena na Kubi, oduvek je bila najvažniji, i suštinski deo moga celokupnog života. Ja želim da ostanem deo Kube, ja neću da tamo navraćam kao turista ili autsajder, Kuba je moja domovina i želim da imam stalnu vezu sa tim nepromenljivim delom moje ličnosti. Iako piše oduvek na engleskom jeziku, Aći Obehas, divi se likovima kao što je stari Usnavi, (iz „Ruševina”) koji je kad su svi ostali odlazili, znao da će on zauvek ostati u svojoj zemlji.

Mora da je bilo jako teško zadržati osobeni jezik Pulicerom ovenčanog Džunota Dijaza, profesora kreativnog pisanja na prestižnom MIT-u, a prevesti ga sa špangleskog na čisti španski jezik. Zadatak da to učini sa „Kratkim i čudesnim životom Oskara Vaoa” (ova briljantna knjiga uskoro u prevodu Mine Ilić izlazi kod nas), Džunot Dijaz, dominikanski Amerikanac, jedan od najtalentovanijih savremenih američkih proznih pisaca, poverio je baš Aći Obehas.

Za svoj protivrečni odnos sa engleskim, koji je počeo da uči kad je kao dete krenuo u školu u kraju Nju Džersija naseljenom crnom dominikanskom dijasporom, Dijaz za „Reci mi više” kaže da taj jezik ni danas nije „organski deo njega”. Engleski je jezik koji sam naučio, i on je postao u mnogo čemu moj dominantni jezik. Ipak to je za mene potpuno strani jezik. I dok ovo osećanje pokušavam da objasnim, svestan sam da to nije ni problem, ni neka posebna snaga. Ali mislim da je tema mojih knjiga upravo taj čudan odnos sa engleskim jezikom. Jer, u ovoj zemlji jako se malo govori o rasnim problemima i možda još manje o suštinskim pitanjima života imigranata.

Kao što to čini Aleksandar Hemon (sa „srpskohrvatskim umecima”) tako i Džunot Dijaz, čitave pasuse svog dela ostavlja na stranom (španskom) jeziku, bez fusnota i prevoda.

„Ostavljam neprevedene reči iz dubokog uverenja da će čitalac biti podstaknut da potraži druge ljude i s njima stupi u vezu. Znaš, možda ponekad ostavljam neprevedeni materijal, ne da bih frustrirao čitaoce, već kao podstrek za istraživanje. To ih na neki način ohrabruje da počnu da razgovaraju sa drugima i drugačijima, da postanu prijatelji, kaže Dijaz.

Komplikovani su i teški snovi van prvobitne domovine. Jezik, kako se to ogleda iz priloženih snoviđenja, nije jedina prepreka u njihovom ostvarenju.

Zorana Šuvaković