Од нашег дописника из Вашингтона
На ком језику се сања у Обећаној земљи? Кажу да амерички сан најчешће сањају они који су рођени на неком другом крају света, од мајке која није говорила ни „тенкију” од америчког. Да ли се у земљи замишљеној да се у њу једном дође, и никада више из ње не исели, слике из подсвести транскрибују на нови или стари, матерњи начин? На нека од тих кошмарних питања о помешаном језику старе и нове отаџбине покушали су ових дана да одговоре три писца у серији о летњем читању коју је у низу интервјуа покренуо одлични и незаменљиви јавни радио „Ен-Пи-Ар”.

Александар Хемон, рођени Сарајлија, није у обећану земљу, дошао да ту заувек остане, али се десило да је у току студијског путовања избио рат и да је домовина нестала у пламену. Овај бродоломник остао је у Чикагу, ту је радио све и свашта, док није постао писац на енглеском језику. Дошао је са 23 године, а прва књига на енглеском „Питање Бруна” изашла је осам година касније. Стекао је репутацију исполираног стилисте који је у својим америчким пробадајућим реченицама, превазишао руско-америчког писца Владимира Набокова. Хемон је за разлику од Набокова крчио пролаз кроз нови језик „хипертироидном брзином”, како је оценио критичар „Њујоркера”, најпрестижнијег часописа из области истраживачког новинарства и литерарних новитета. Ове године, „Њујоркер” је Александру Хемону доделио награду за најбољег прозног писца. Уједно је изашла и његова четврта књига на енглеском језику, збирка прича „Љубав и препреке”.

Одлична водитељка Мишел Мартин, обавештена, радознала и упорна да истера ствари до краја, није сигурно погрешила када је поменула званично непостојећи „српскохрватски” као могући језик Хемонове подсвести. Хемонови дедови по оцу дошли су из Украјине, мајка му је босанска Српкиња, а он себе представља као Босанца. Критика га сврстава у америчкобосанског писца.

Тридесет једну, зачудила се Мишел Мартин, када је чула да је Хемон са толико година почео да пише на енглеском језику. Занима ме, додала је, да ли мислите на српскохрватском, да би затим у својој глави то превели, или размишљате на енглеском. „Како се тај рад одвија?”

Хемон: „Па ја мислим на оба језика, а понекад уопште ни не мислим. Да би се на било којем језику написала креативна фикција, тај језик мора да буде део ваше подсвести. Ви о томе не можете да размишљате, као што не размишљате како ходате. Иако сам студирао енглески језик у Сарајеву, када сам дошао у САД, то није био језик моје подсвести. Јер тада сам живео у другом језику. Али негде деведесетих, због рата, или због чињенице да сам живео овде, енглески је ушао у моју подсвест, што треба да значи да ја заиста не знам на ком језику размишљам, ако се то што долази из мене може назвати размишљањем. Понекад то уопште и није језик, већ слике.

Сувише је драматично рећи да је Хемон у време рата, живео у Чикагу „као дух”.

„Осећао сам се као неко ко има бар дупли ако не и вишеструки живот. То ме је мучило. Али писање ми је омогућило да изађем из изолације и уђем у језик. И пошто вас језик неразлучиво повезује са другим људима то је био једини начин да разбијем овај изолациони балон и уђем, у свет.

По систему спојених судова, сваки гостујући писац у серији ових емисија под називом „Tell me more” („Реци ми више”) предлаже новог, оног чије га је дело задивило. Хемона је као госта претходно предложила Аћи Обехас, Американка која је са кубанским родитељима као шестогодишње дете стигла у Америку. Уласком у енглески језик, Хемон је изашао из аветињске изолације, а Аћи Обехас, чија је нова књига о Хавани  „Рушевине”, ових дана хваљена као „анђеоска проза”, пронашла је везу са својим унутрашњим бићем, тек када је из „полуделе Америке после 11. септембра” отишла у своју родну земљу, из које се није својевољно иселила. Тамо је у Хемингвејевом селу Кохимару, месту одакле је потекла прича о „Старцу и мору” и одакле се 1994. одвијао масовни егзодус на склепаним сплавовима, одлучила да проучи обрнуту судбину (од њене) људи који су упркос свему одлучили да остану у Куби.

Понекад, каже Аћи, осећам се као да ми је дом на оба места, а каткад, ниједно од њих не може се звати мојом земљом. Отишла сам са Кубе када сам имала шест година. То није била моја одлука, па на известан начин, могу ову чињеницу да користим као свој лични изговор.

Можда баш и због тога што је са њених плећа стицајем околности скинута одговорност за тешку одлуку о напуштању домовине, она често одлази на Кубу и тамо остаје покоји месец или годину: „Знам да не могу данас више да обрнем свој живот, то уосталом ни не желим. Али чињеница да сам рођена на Куби, одувек је била најважнији, и суштински део мога целокупног живота. Ја желим да останем део Кубе, ја нећу да тамо навраћам као туриста или аутсајдер, Куба је моја домовина и желим да имам сталну везу са тим непроменљивим делом моје личности. Иако пише одувек на енглеском језику, Аћи Обехас, диви се ликовима као што је стари Уснави, (из „Рушевина”) који је кад су сви остали одлазили, знао да ће он заувек остати у својој земљи.

Мора да је било јако тешко задржати особени језик Пулицером овенчаног Џунота Дијаза, професора креативног писања на престижном МИТ-у, а превести га са шпанглеског на чисти шпански језик. Задатак да то учини са „Кратким и чудесним животом Оскара Ваоа” (ова бриљантна књига ускоро у преводу Мине Илић излази код нас), Џунот Дијаз, доминикански Американац, један од најталентованијих савремених америчких прозних писаца, поверио је баш Аћи Обехас.

За свој противречни однос са енглеским, који је почео да учи кад је као дете кренуо у школу у крају Њу Џерсија насељеном црном доминиканском дијаспором, Дијаз за „Реци ми више” каже да тај језик ни данас није „органски део њега”. Енглески је језик који сам научио, и он је постао у много чему мој доминантни језик. Ипак то је за мене потпуно страни језик. И док ово осећање покушавам да објасним, свестан сам да то није ни проблем, ни нека посебна снага. Али мислим да је тема мојих књига управо тај чудан однос са енглеским језиком. Јер, у овој земљи јако се мало говори о расним проблемима и можда још мање о суштинским питањима живота имиграната.

Као што то чини Александар Хемон (са „српскохрватским умецима”) тако и Џунот Дијаз, читаве пасусе свог дела оставља на страном (шпанском) језику, без фуснота и превода.

„Остављам непреведене речи из дубоког уверења да ће читалац бити подстакнут да потражи друге људе и с њима ступи у везу. Знаш, можда понекад остављам непреведени материјал, не да бих фрустрирао читаоце, већ као подстрек за истраживање. То их на неки начин охрабрује да почну да разговарају са другима и другачијима, да постану пријатељи, каже Дијаз.

Компликовани су и тешки снови ван првобитне домовине. Језик, како се то огледа из приложених сновиђења, није једина препрека у њиховом остварењу.

Зорана Шуваковић