Mладост у бечким маглама

„Најмилија, мала мама“, почиње писма Антоан де Сент-Егзипери, упућена мајци која живи у замку, на Азурној обали. На сачуваним фотографијама овог литерате-пилота појављује се префињена госпођа високог порекла,одевена у чипку, сам Антоан де Сент-Егзипери и нека од бројних Егзиперијевих изабраница (мали принц је у животу био велики Дон Жуан). Оца на фотографијама нема. Писац „Малог принца“ једва да га се и сећа.

Аполинер је тек слутио ко му је, заправо, отац. У кафеу „Париз“, што и данас постоји у Монте Карлу, његова мајка упознала је човека који није био слободан. Родила су се два дечака. Један од њих, писаће писма Лу, певаће о лепотама Сене и моста Мирабо, сањаће о лепој риђокосој, али – никада неће упознати оца.

Српска књижевност такође је пуна писаца чијих очева нема на мапи детињства. Отац Иве Андрића умро је од туберкулозе 1894, кад је Иви било свега две године.Црњански спомиње да је рођен у Чонграду, „чиновничком Сибиру“, од оца Томе и мајке Марије, да су живели у беди и да га је мајка преповијала у кориту за хлеб. Но, ретко ће, током живота, спомињати родитеље. Тек у путопису о Бечу, којим су тада владале магле небеса и магме светлости, Црњански, узгред, шапатом, пише да су ту, у Бечу, оставили своју младост и његов деда и отац и он сам.

Можда је недостатак оца мотив најјасније видљив код Данила Киша, писца чије је дечаштво било толико болно, да га је у делима ублажавао, не желећи да буде,како је говорио у интервјуима, „патетичан“. Мало ко зна податак да је од жуте јорганске свиле Кишова мајка шила за њега и оца жуте звезде у току Другог светског рата и Данило и отац су стајали испред мајке и имали „кројачку пробу“, када је мајка шпенадлама проверавала хоће ли Давидове звезде стајати чврсто на њиховим реверима. По тадашњем закону, синови су из мешовитих бракова били очеве, а кћери мајчине вере. Но, Кишов отац одлучио је да Данило звезду неће носити. И то му је спасло живот. Као што је његову сестру спасло је то што је мајка била православне вере, али оца, Едуарда је убило то што је био мађарски Јеврејин. Кишов отац боловао је од неурозе страха, болести тако честе тада међу Јеврејима,и Киш памти дане када су оца посећивали у болници, у Ковину. Отац је тражио од мајке тада маказе, под изговором да су му због неког посла неопходно потребне, а дечак је знао да је отац тражио средство којим ће себи прекратити живот. Но, судбина ће бити и од овога страшнија. Када први пут изведу Кишовог оца на губилиште, у Новом Саду, он мирно чека у реду за егзекуцију, али рупа на залеђеном Дунаву зачепила се од лешева. Та страхотна ситуација продужила је живот Кишовом оцу, који ће заувек нестати у крематоријуму Аушвица 1944, али наставити да лута Кишовим књигама, усамљен, блед, блистав, са жутом звездом пришивеном на героку. „Да није било мог порекла, питам се које бих разлоге имао да се бавим књижевношћу“, пише Киш и пита се: „Ко сам ја? Ја сам писац бастард, доспео ниоткуд.“

Оца је залуд на обали воде која се сабласно плавела чекала и једна девојчица. Њен тата био је путник на броду „Титаник“ и, будући веома богат, неко за кога се претпостављало да ће обезбедити место у чамцу за спасавање. Девојчица се звала Пеги Гугенхајм и није сачекала оца тог јутра. Из чамца је изашла млада, збуњена жена. Њен отац је своје место на чамцу са потонулог „Титаника“ уступио својој љубавници. О овоме Гугенхајмова никада није говорила, све док није написала чувену биографију „Мој живот“. Но, очеви чије (не)постојање баца тамну сенку на срећу деце пречеста су појава у уметности да би били случајност. Тако ће унук кмета који се откупио за 3.500 рубаља и син бакалина Антон Павлович Чехов, ђак, шегрт у бакалници, репетитор слабијих ученика и појац у црквеном хору, друга до себе у клупи питати тихо: „Туку ли те често код куће?“ И бива запањен негативним одговором.

Можда је најдубљи расцеп који се икада догодио између оца и сина био онај између Франца Кафке и његовог оца,Хермана, трговца. Кафкине шетње са ретким пријатељима отац је каткад прекидао једним кратким узвиком: „Франц, унутра, ваздух је влажан“. Касније, кажу да је у болници, предсмрт, Кафка једва чујно рекао, јер нестајао му је глас: „Глава је дуго говорила да овако више не може. Онда су плућа одлучила да јој помогну...“

Једна чувени, двоструки гонкуровац, Ромен Гари, писац дела „Живот је пред тобом“, дете је непознатог оца. Као дечак упознао је глад, беду, нетрпељивост, ноћне возове, непознате адресе. Стигао је да добије висока књижевна признања, Орден ослобођења, Орден Легијечасти, Ратни крст. На самрти, мајка му је написала више од две стотине писама које ће му, док је у рату, а после мајчине смрти, слати пријатељица. „Пупчана врпца наставила је да ради и после њене смрти“, рекао је Гари. После мајке, највише је волео супругу Џин Сиберг. После Сибергове – Азурну обалу. Када је 1979. Сибергова извршила самоубиство, годину касније, то ће учинити и Гари, хицем из пушке, баш као што су се убили отац Ернеста Хемингвеја и Хемингвеј сам, као и отац Карен Бликсен, која ће у књижевности остати упамћена као Исак Динесен. Бликсенова је имала девет година када су њеног оца пронашли мртвог. Годинама, касније, бежала је од његовог лика и у Африку.

После смрти, очеви литерата не одлазе ни на какво небо – оно је ових дана тако ниско и варљиво. Они одлазе у књиге своје деце. А свака написана књига, како нас је то учио Сиоран,јесте само „одлагање самоубиства“.