Visoka kultura mora se negovati, inače umire: fotografija iz arhiva Beogradske filharmonije

Kriza... kriza... kriza... Kao refren nekakvog već starog hita, „pune” nam uši te reči.

Ekonomska kriza se na katastrofalan način odražava na srpsku muziku, ali i na kulturu naše zemlje uopšte, konstatuje Isidora Žebeljan, kompozitor, akademik. Kada razmišlja o ovoj temi, ona pred sebe postavlja moralno pitanje: da li je u redu žaliti zbog muzike i kulture kada ima ljudi koji zaista gladuju? Mnogi naši političari na ovako postavljeno pitanje imaju jasan odgovor: kulturu i brigu o njoj treba ostaviti za neka bolja vremena.

– I to bi bilo u redu da kultura nije veoma posebna, retka, nežna biljka, koja mora stalno da se zaliva. Njeni plodovi su izuzetni, jedinstveni, oni čine da jedan narod ili država imaju jasan identitet i da njeni građani budu, u drugim sredinama, prepoznati i prihvaćeni kao ravnopravni. Međutim, ako se visoka kultura ne neguje, ona umire, ali nju nije moguće samo ponovo „zasaditi“, već ju je, kao retku specifičnu vrstu, potrebno odgajati ponovo, za šta su potrebne decenije, nekad i vekovi.

Naši umetnici, kaže, gube ogromnu energiju na konstantno traženje para, ispravljanje „krivih Drina”, objašnjavanja i prepucavanja. U ovakvoj klimi gotovo da uopšte nije moguće očekivati bilo kakva značajnija umetnička dostignuća. Situacija u svetu klasične muzike je kod nas toliko katastrofalna da bi se mogla naći u Ginisovoj knjizi rekorda. Ne postoji organizovano izdavanje partitura, snimanje i izdavanje kompakt-diskova (bez čega srpska muzika ne može da postoji i opstoji čak ni ovde), broj narudžbina novih dela je gotovo zanemarljiv, ne postoji nijedna radio-stanica koja emituje 24-časovni program klasične muzike, na TV i radiju je gotovo „istrebljena”, broj koncerta je ispod minimuma potrebnog da bi i muzičari i publika u ovoj zemlji ubuduće postojali. U ustanovama kulture i ministarstvu postoji dobra volja, ali nema dovoljno para. Umesto populističkog koncepta, koji sprovode praktično sve partije na srpskoj političkoj sceni, zašto Srbija ne bi postala avangardna zemlja, koja bi i drugima pružala primer svog blistavog identiteta ispoljenog kroz, npr. fantastična dostignuća njenih muzičara, kompozitora i umetnika uopšte?

I kompozitorka Anja Đorđević krizu vidi i na relaciji stanja naše muzike i –politike: „Umetnost u kojoj je puno politike lako postaje trgovina. To ima bar dva značenja. Prvo – odnosi se na samo telo umetnosti, na umetnost koja želi da se dopadne, koja se umiljava ’trendu’ i prilikama (izuzimam jasno profilisanu politički angažovanu umetnost), drugo – političke (ne)prilike direktno utiču na umetničku klimu. Za prvo su odgovorni i sami kreatori, da bi se dopali i dobro prodali spremni su na svakakve smeše-kaše. Koliko god to bilo loše, nije toliko opasno kao sama kulturna politika”. Dalje čujemo da se u našim muzičkim školama gase pojedini instrumentalni odseci?! Tako „Mokranjac” u orkestru nema obou, hornu… Kada ova generacija muzičara ode, hoćemo li uvoziti instrumentaliste? Ko o tome vodi računa i razmišlja? Nikakva kriza ne može da naudi umetnosti, ali političarski krš može – kaže ova sagovornica i napominje da imamo puno darovitih muzičara; oni su tu, rade svoj posao najbolje što mogu, ne vise u medijima, nikome se ne žale... Kada politika bude ustupila mesto njima, kada ih bude štitila i pomagala, ovo društvo „imaće šansu da ozdravi”.

Čuli smo šta o temi „kriza i muzika” misli Ljubiša Jovanović, istaknuti flautista i profesor na FMU, kome je ovih dana pripala i Svetosavska nagrada:

Kultura je među prvima koje pokosi ovakva kriza, pošto je i tako na repu društva. Ovo stanje izaziva neizvesnost, svake vrste. Država je shvatila koliko je sport važan za njenu promociju, ali zaboravlja da to i umetnost može biti. Pogledajte Austriju, simboli su joj Salcburški festival, Bečka opera i Filharmonija... Slično je i u drugim zemljama. Mi svoj kulturni brend još nismo napravili. Šteta, imamo izvanredne ljude! Za to ne krivim pojedince već ukupan sistem. Kulturi u našem budžetu, mislim, ne pripada ni jedan procenat, a u Austriji oko tri.

Za utehu su, podseća, neka velika dela nastajala baš u godinama krize ili u neslobodnim društvima. Primeri za ovo drugo su Prokofjev i Šostakovič. A ako se vratimo još malo u istoriju, vidimo da ni Mocart, ni Bah, ni Betoven nisu živeli u izobilju. Postoje i mnoge anegdote o slavnim muzičarima i njihovim ličnim „krizama”.

Za kraj evo i jedne „razglednice” iz Novog Sada, sa potpisom Rite Kinke, poznate pijanistkinje i univerzitetskog profesora:

– Na našoj Akademiji umetnosti kriza se lepo vidi: instrumenti nisu menjani od njenog osnivanja (1974). Perspektive onih sa diplomom nisu ružičaste, jer slobodnih radnih mesta jedva više da ima i u selima. Najviše rade oni koji veruju da su dovoljno dobri i da će se dočepati inostranstva. Uopšte, ozbiljna muzika je u ozbiljnoj krizi. Kada pomislim za kakav se šund izdvaja toliki novac, da se u jednoj noći (novogodišnjoj), na nekom trgu, zaradi i po 100.000 evra, dođe mi da zauvek zatvorim poklopac na klaviru. Sprečava me jedino moja ljubav prema klasici, dirkama i pravim vrednostima, premda to samo uski krug ljudi ceni. 

Očajna sam stanjem u školstvu, kulturi, privredi... Svi segmenti društva su ispolitizovani. Sve je manje novca za kulturu; supkultura se izjednačava sa visokom kulturom i gura je na marginu. Daju se budžetske pare za manifestacije koje same sebe mogu isplatiti, a oni koji to ne mogu, mada su visokog umetničkog nivoa, ostaju da životare ili se gase. Čak se gase i čitavi simfonijski orkestri. Šta da se radi? Ima raznih pokušaja da se ozbiljna muzika približi širem auditorijumu. Ide se čak do fuzionisanja umetničke i zabavne muzike. Gde je granica eksperimenta? Koncerti su sve manje posećeni jer je mnogo toga već na Internetu.

Kako se boriti protiv kiča, šunda, nekvalitetne muzike, poplave „Granda”...?  

Treba više emisija o umetnosti, ne samo o muzici, i bolji termini u programu. U školi treba na zanimljiv način predavati. Danas je najvažnije zaraditi novac i trošiti ga... Ko se brine o duši? To je zadatak nas koji volimo umetnost i bavimo se njome. U celom svetu počinje potraga za duhovnošću, čeka se nova era koja će zameniti materijalizam.

U ovom raportu Rite Kinke zapisano je da Novi Sad, i pored duge muzičke tradicije, još nema namenski izgrađene koncertne sale. Koncerti se održavaju u Sinagogi, vizuelno predivnoj, ali slabe akustike. Vojvođanski simfonijski orkestar nema svoju zgradu, niti novca da postane ono što po kvalitetu zaslužuje, stalni reprezentativni orkestar regije, već egzistira kao stađone orkestar, sa osam projekata godišnje...

I još puno toga je u ovoj muzičkoj priči kojoj nikad kraja, ni tamo ni ovde. Pogotovu kada naiđu ovakve, „gladne” muzičke godine. I ne samo muzičke.