Висока култура мора се неговати, иначе умире: фотографија из архива Београдске филхармоније

Криза... криза... криза... Као рефрен некаквог већ старог хита, „пуне” нам уши те речи.

Економска криза се на катастрофалан начин одражава на српску музику, али и на културу наше земље уопште, констатује Исидора Жебељан, композитор, академик. Када размишља о овој теми, она пред себе поставља морално питање: да ли је у реду жалити због музике и културе када има људи који заиста гладују? Многи наши политичари на овако постављено питање имају јасан одговор: културу и бригу о њој треба оставити за нека боља времена.

– И то би било у реду да култура није веома посебна, ретка, нежна биљка, која мора стално да се залива. Њени плодови су изузетни, јединствени, они чине да један народ или држава имају јасан идентитет и да њени грађани буду, у другим срединама, препознати и прихваћени као равноправни. Међутим, ако се висока култура не негује, она умире, али њу није могуће само поново „засадити“, већ ју је, као ретку специфичну врсту, потребно одгајати поново, за шта су потребне деценије, некад и векови.

Наши уметници, каже, губе огромну енергију на константно тражење пара, исправљање „кривих Дрина”, објашњавања и препуцавања. У оваквој клими готово да уопште није могуће очекивати било каква значајнија уметничка достигнућа. Ситуација у свету класичне музике је код нас толико катастрофална да би се могла наћи у Гинисовој књизи рекорда. Не постоји организовано издавање партитура, снимање и издавање компакт-дискова (без чега српска музика не може да постоји и опстоји чак ни овде), број наруџбина нових дела је готово занемарљив, не постоји ниједна радио-станица која емитује 24-часовни програм класичне музике, на ТВ и радију је готово „истребљена”, број концерта је испод минимума потребног да би и музичари и публика у овој земљи убудуће постојали. У установама културе и министарству постоји добра воља, али нема довољно пара. Уместо популистичког концепта, који спроводе практично све партије на српској политичкој сцени, зашто Србија не би постала авангардна земља, која би и другима пружала пример свог блиставог идентитета испољеног кроз, нпр. фантастична достигнућа њених музичара, композитора и уметника уопште?

И композиторка Ања Ђорђевић кризу види и на релацији стања наше музике и –политике: „Уметност у којој је пуно политике лако постаје трговина. То има бар два значења. Прво – односи се на само тело уметности, на уметност која жели да се допадне, која се умиљава ’тренду’ и приликама (изузимам јасно профилисану политички ангажовану уметност), друго – политичке (не)прилике директно утичу на уметничку климу. За прво су одговорни и сами креатори, да би се допали и добро продали спремни су на свакакве смеше-каше. Колико год то било лоше, није толико опасно као сама културна политика”. Даље чујемо да се у нашим музичким школама гасе поједини инструментални одсеци?! Тако „Мокрањац” у оркестру нема обоу, хорну… Када ова генерација музичара оде, хоћемо ли увозити инструменталисте? Ко о томе води рачуна и размишља? Никаква криза не може да науди уметности, али политичарски крш може – каже ова саговорница и напомиње да имамо пуно даровитих музичара; они су ту, раде свој посао најбоље што могу, не висе у медијима, никоме се не жале... Када политика буде уступила место њима, када их буде штитила и помагала, ово друштво „имаће шансу да оздрави”.

Чули смо шта о теми „криза и музика” мисли Љубиша Јовановић, истакнути флаутиста и професор на ФМУ, коме је ових дана припала и Светосавска награда:

Култура је међу првима које покоси оваква криза, пошто је и тако на репу друштва. Ово стање изазива неизвесност, сваке врсте. Држава је схватила колико је спорт важан за њену промоцију, али заборавља да то и уметност може бити. Погледајте Аустрију, симболи су јој Салцбуршки фестивал, Бечка опера и Филхармонија... Слично је и у другим земљама. Ми свој културни бренд још нисмо направили. Штета, имамо изванредне људе! За то не кривим појединце већ укупан систем. Култури у нашем буџету, мислим, не припада ни један проценат, а у Аустрији око три.

За утеху су, подсећа, нека велика дела настајала баш у годинама кризе или у неслободним друштвима. Примери за ово друго су Прокофјев и Шостакович. А ако се вратимо још мало у историју, видимо да ни Моцарт, ни Бах, ни Бетовен нису живели у изобиљу. Постоје и многе анегдоте о славним музичарима и њиховим личним „кризама”.

За крај ево и једне „разгледнице” из Новог Сада, са потписом Рите Кинке, познате пијанисткиње и универзитетског професора:

– На нашој Академији уметности криза се лепо види: инструменти нису мењани од њеног оснивања (1974). Перспективе оних са дипломом нису ружичасте, јер слободних радних места једва више да има и у селима. Највише раде они који верују да су довољно добри и да ће се дочепати иностранства. Уопште, озбиљна музика је у озбиљној кризи. Када помислим за какав се шунд издваја толики новац, да се у једној ноћи (новогодишњој), на неком тргу, заради и по 100.000 евра, дође ми да заувек затворим поклопац на клавиру. Спречава ме једино моја љубав према класици, диркама и правим вредностима, премда то само уски круг људи цени. 

Очајна сам стањем у школству, култури, привреди... Сви сегменти друштва су исполитизовани. Све је мање новца за културу; супкултура се изједначава са високом културом и гура је на маргину. Дају се буџетске паре за манифестације које саме себе могу исплатити, а они који то не могу, мада су високог уметничког нивоа, остају да животаре или се гасе. Чак се гасе и читави симфонијски оркестри. Шта да се ради? Има разних покушаја да се озбиљна музика приближи ширем аудиторијуму. Иде се чак до фузионисања уметничке и забавне музике. Где је граница експеримента? Концерти су све мање посећени јер је много тога већ на Интернету.

Како се борити против кича, шунда, неквалитетне музике, поплаве „Гранда”...?  

Треба више емисија о уметности, не само о музици, и бољи термини у програму. У школи треба на занимљив начин предавати. Данас је најважније зарадити новац и трошити га... Ко се брине о души? То је задатак нас који волимо уметност и бавимо се њоме. У целом свету почиње потрага за духовношћу, чека се нова ера која ће заменити материјализам.

У овом рапорту Рите Кинке записано је да Нови Сад, и поред дуге музичке традиције, још нема наменски изграђене концертне сале. Концерти се одржавају у Синагоги, визуелно предивној, али слабе акустике. Војвођански симфонијски оркестар нема своју зграду, нити новца да постане оно што по квалитету заслужује, стални репрезентативни оркестар регије, већ егзистира као стађоне оркестар, са осам пројеката годишње...

И још пуно тога је у овој музичкој причи којој никад краја, ни тамо ни овде. Поготову када наиђу овакве, „гладне” музичке године. И не само музичке.