Сцена из филма „Нађа у Паризу”

Он је био миран, тих човек, који није желео да буде препознат у маси људи. Није ишао на позната места, где су ишли други редитељи. Сећам се, никад му нисам писала да долазим. А он никад није имао телефон. И сваке године, чудом, нашли бисмо се, увек у истој улици, Сен Жермен де Пре – овим речима Нађа Тешић, српска списатељица и професорка књижевности која живи у Њујорку, говори о свом великом пријатељу, режисеру Ерику Ромеру. Ромер је преминуо прошле недеље у Паризу, у 89. години. У својој пола века дугој каријери, чувени француски „новоталасовац” снимио је 24 филма, а 2001. године, на филмском фестивалу у Венецији добио је „Златног лава” за животно дело.

Ерик Ромер и Нађа Тешић, која је спремала магистарску тезу о Прусту на Сорбони, срели су се у Паризу 1963. године, и режисер је пожелео да сними филм са Нађом у главној улози. Тешићева је написала и сценарио, и заједно су створили дело под називом „Нађа у Паризу” (1964).

– Са њим нестаје много, а наш Париз је одавно нестао, али не и успомене на то време и њега. Први пут сам срела Ерика и његову екипу излазећи из студентског ресторана. Нисам знала ко је он. Изгледала сам као неки дечко, ошишане косе, у патикама и фармеркама. Тражили су девојку за филм. Мене то тада није интересовало. Требало је да идем у Грчку аутостопом, а радила сам и моју тезу о Прусту – сећа се Нађа.

Ромер је изабрао њу и убедио ју је да игра у филму.

– Рекао ми је касније и зашто. Јер је волео да разговара са мном и зато што је мој начин гледања на ствари био филмски и естетски сличан његовом. То није била глума. То је филм о мени и Паризу. Снимање је било дивно, лагано, у лето. Упознала сам Ерика са деловима Париза које раније није познавао, северни део, где су живели радници. Причали смо и причали, о свему. Утицај Америке тада није постојао. Хвала Богу – говори Нађа Тешић.

Остали су пријатељи, а летос су се чули, последњи пут. Нађа каже да је тадашњи Париз био нетакнут. И сви су већином били сиромашни: студенти су спавали у собицама без воде и често без грејања. Разни квартови су имали и раднике и занатлије и лекаре у истој згради.

– Дружили смо се. И ко је имао више новца, плаћао је.

Ерик је после „Нађе у Паризу” урадио многе филмове са сниматељем са Кубе, Нестором Алмендросом, који ће касније добити „Оскара” за камеру. Радио је и са Барбетом Шредером, режисером „Барске мушице” и продуцентом, који му је пружио слободу у стварању. Нађа Тешић каже да би млади редитељи могли много да науче од Ромера.

– Снимао је у становима или кућама пријатеља – гратис. У филмовима није било разарања, паљевине. Глумци су били млади и већином аматери. Носили су сопствена одела и хаљине. Филмске екипе су биле мале, често само камера и тон. У Холивуду снимају једну сцену двадесет или чак четрдесет пута. Он је снимао једном, највише два пута. Сам је радио монтажу, а осветљење је било природно, сунце, или слабо светло. Нестор Алмендрос је био геније за то. Доцније је снимао дивне филмове на „шеснаестици”. Један је коштао 50.000 долара. Он би могао снимати филмове за суму коју холивудски филм потроши за јело за екипу – каже Нађа Тешић.

Наша саговорница студирала је режију у Америци. И тврди да је више научила од Ерика Ромера него од Филмске академије у Њујорку.

– Ерик је био различит од других и тада и касније. Стидљив, скроман, уравнотежен, није желео пажњу, није ишао у познате кафане или клубове, као сви други. Његов рад му је био важан, био је уметник. Скроман, без телефона, без кола, само вожња аутобусом. И никако такси. Имао је супругу и два сина, који се нису појављивали у филмском свету. Један је студирао физику, а други је болничар – говори Нађа.

Његова буна против Холивуда била је у томе да режира филмове готово без новца. И сваки следећи био је јефтинији од претходног. Нађа Тешић је касније била сарадник на његовим филмовима. Када ју је посетио у Њујорку, седели су у обичним ресторанима, јер је Ромер презирао гламур.

– Недостаје ми. Сада мислим и на мог пријатеља Жику Павловића, који ми исто недостаје. Ни Ерик ни ја нисмо јефтини. Као ово време, кад се све продаје и све се може купити. Драго ми је што критичари кажу да сам, на овај или онај начин, присутна у свим његовим филмовима. Био је скроман кад сам га срела, као и ја, и остао је такав, увек. Били смо слични и зато је наше пријатељство било дивно и трајало је све до његове смрти – говори Нађа Тешић.