Povodom moje kritike („Narkomanija vasione“, 16. januar) romana „Doktor Aron“ Vuka Draškovića, javio se prošle nedelje napisom njegov izdavač Aleksandar Čotrić, demonstrirajući koliko puno primitivizma i neznanja može da se nađe na malo prostora pod naslovom „Duh od pokojni tatko“.

1.

Čotrić tvrdi kako „Aronovu metaforu“ da su „mrtvi zdraviji od živih“ ja ne mogu razumeti jer ne razumem kako „mrtvi neće osećati zemaljski bol ili bolesti“, te „pošto to ništa ne razume i ne oseća, Paković se izruguje i falsifikuje, pa lekovitu narkomaniju (opijenost duhom Vrhovnog uma) vasione zamišlja kao špricanje heroinom ili ušmrkavanje hašiša“.

Mrtvi ne osećaju bol i ne mogu se razboleti. Dakle, mrtvi su zdraviji od živih! Posle ovako zadivljujućeg metafizičko-patološkog uvida, Čotriću ostaje samo da, poput doktora Arona kad dođe do jednog ovome podobnog zaključka, uzvikne „Eureka“, na opšte zadovoljstvo naučne, filozofske i teološke javnosti. Budite mrtvi, bićete zdraviji!

Narkomanija je teško oboljenje zavisnosti, te izrazi „lekoviti kosmički narkotici“ i „najzdravija i večna narkomanija vasione“ ne samo da su odraz dozlaboga rđavog literarnog ukusa nego i neodgovornosti prema ovoj pogubnoj pojavi. Narkomanija nije nešto uzvišeno, kako smatraju Aron, Drašković i Čotrić, već, doista, ušpricavanje heroina, ušmrkavanje opijata, razorena porodica, nasilje, gubitak ličnosti i smrt u najboljim godinama, jednom reči, pakao! Samo onaj ko nepismeno i neodgovorno misli, može kovati nadriknjiževne metafore o „lekovitoj narkomaniji vasione“! 

2.

Pisati o manama jednog izuzetno lošeg romana, kakav je „Doktor Aron“, za njegovog izdavača „nije kritika nego mržnja“. Svedočiti o rđavosti književnog dela i objasniti zašto ono spada u paraliteraturu, a ne u korpus beletristike, samo za primitivnu svest, koja ne razlučuje partikularno od celine, može predstavljati mržnju prema ličnosti autora tog dela.

„Paković zna da je pisao kao atentator. Odaje ga njegova podsvest. Zbog čega bi, inače, u svom tekstu spominjao da je Drašković ’igrom slučaja’ preživeo atentate ’od strane režima Slobodana Miloševića’, kad u romanu o tome nema ni slova, jer se sve završava krajem 1980. godine“, piše Čotrić. O nebesa, o opijati!

Čotrić do sadržaja moje podsvesti dolazi na isti onaj način na koji do odgovora na ozbiljna pitanja dolaze „učeni ljudi“ koji u stanu doktora Arona prizivaju duhove. Ovakve seanse, da podsetim, i glavni junak i autor romana nazivaju „spiritualističkim“ umesto spiritističkim, pokazujući i slovom i delom o kako prefinjenim i koliko učenim duhovima za spiritističkim stolom se radi i kakvo obrazovanje glavnog junaka, pisca i, evo, urednika knjige je posredi. 

3.

Čotrić tvrdi da autor kritike „falsifikuje ceo sadržaj romana, izmišljajući da Aron razrešava misteriju Velikog praska u svemiru, tako što pronalazi likove sa jednog misterioznog crteža...“

Treba, dakle, razrešiti misteriju Nidža Suflera. Ali, šta je to za onog ko smelo postavlja ne samo pitanje o postojanju Boga, nego i „pitanje svih pitanja“, o onome što je stvorilo Boga, i ko uspeva da reši zagonetku Velikog praska, piše u mojoj kritici. Reč je, dakle, o dva, i u mom tekstu, hronološki i tematski, jasno razlučena zadatka dr Arona. U romanu, jedna je samo „narkomanija neba“! Što se tiče Velikog praska, čujmo!

„Eureka! Eureka!“, poput Arhimeda kliče Aron kad – rešavajući čuveni naučni problem šta je starije, kokoška ili jaje – uzgredno dođe do rešenja pitanja o uzroku Velikog praska, naravno u metaforama.

„Kokoška je starija, jer će se, uskoro, od kokoške stvarati kokoška i jaje će biti izbačeno iz začaranog kruga prvenstva...“, shvata Aron na 239. stranici romana. Na sledećoj, Aron dopire do zaključka: „Kokoška i njena toplota ključ su odgonetke i kosmičkih čuda!“ Logički postupak trijumfuje na 242. stranici: „Svemirska kokoška! Evo, to vam kažem, a mislim na onu silu i na onu energiju iznad svih energija, koja je, kao kokoška koja greje svoje jaje, radila nešto nalik mehu u starim kovačnicama. Naduvavala je, pa izduvala, širila, pa skupljala, ono vaše Ništa pre velikog praska, onaj haos zarobljenih sila, i to mrtvo jaje kosmosa zagrejala do potrebne vreline. Tada je, i tako, svemir eksplodirao...“

4.

Kritički pregled svojstava Draškovićevog romana Čotrić naziva ruganjem. Nažalost, ruganje, i literaturi i intelektu, delo je samog romana „Doktor Aron“. Izdavač ga je predstavio kao „višeslojan, univerzalan (sic!) i intrigantan roman“ koji „sadrži elemente fantastike, dosežući u ovom aspektu do literarnih dometa Bulgakova i hispanoameričkih pisaca – Markesa, Borhesa, Fuentesa...“

Opšte je poznato da pisce tako raznorodnih poetika, poput Bulgakova, Borhesa, Fuentesa, Markesa i ostalih neimenovanih velikana koji počivaju pod pravopisnim znakom „tri tačke“, koji im je znalački podigao Čotrić, tematski i stilski povezuje „najzdravija i večna narkomanija vasione“!