Поводом моје критике („Наркоманија васионе“, 16. јануар) романа „Доктор Арон“ Вука Драшковића, јавио се прошле недеље написом његов издавач Александар Чотрић, демонстрирајући колико пуно примитивизма и незнања може да се нађе на мало простора под насловом „Дух од покојни татко“.

1.

Чотрић тврди како „Аронову метафору“ да су „мртви здравији од живих“ ја не могу разумети јер не разумем како „мртви неће осећати земаљски бол или болести“, те „пошто то ништа не разуме и не осећа, Паковић се изругује и фалсификује, па лековиту наркоманију (опијеност духом Врховног ума) васионе замишља као шприцање хероином или ушмркавање хашиша“.

Мртви не осећају бол и не могу се разболети. Дакле, мртви су здравији од живих! После овако задивљујућег метафизичко-патолошког увида, Чотрићу остаје само да, попут доктора Арона кад дође до једног овоме подобног закључка, узвикне „Еурека“, на опште задовољство научне, филозофске и теолошке јавности. Будите мртви, бићете здравији!

Наркоманија је тешко обољење зависности, те изрази „лековити космички наркотици“ и „најздравија и вечна наркоманија васионе“ не само да су одраз дозлабога рђавог литерарног укуса него и неодговорности према овој погубној појави. Наркоманија није нешто узвишено, како сматрају Арон, Драшковић и Чотрић, већ, доиста, ушприцавање хероина, ушмркавање опијата, разорена породица, насиље, губитак личности и смрт у најбољим годинама, једном речи, пакао! Само онај ко неписмено и неодговорно мисли, може ковати надрикњижевне метафоре о „лековитој наркоманији васионе“! 

2.

Писати о манама једног изузетно лошег романа, какав је „Доктор Арон“, за његовог издавача „није критика него мржња“. Сведочити о рђавости књижевног дела и објаснити зашто оно спада у паралитературу, а не у корпус белетристике, само за примитивну свест, која не разлучује партикуларно од целине, може представљати мржњу према личности аутора тог дела.

„Паковић зна да је писао као атентатор. Одаје га његова подсвест. Због чега би, иначе, у свом тексту спомињао да је Драшковић ’игром случаја’ преживео атентате ’од стране режима Слободана Милошевића’, кад у роману о томе нема ни слова, јер се све завршава крајем 1980. године“, пише Чотрић. О небеса, о опијати!

Чотрић до садржаја моје подсвести долази на исти онај начин на који до одговора на озбиљна питања долазе „учени људи“ који у стану доктора Арона призивају духове. Овакве сеансе, да подсетим, и главни јунак и аутор романа називају „спиритуалистичким“ уместо спиритистичким, показујући и словом и делом о како префињеним и колико ученим духовима за спиритистичким столом се ради и какво образовање главног јунака, писца и, ево, уредника књиге је посреди. 

3.

Чотрић тврди да аутор критике „фалсификује цео садржај романа, измишљајући да Арон разрешава мистерију Великог праска у свемиру, тако што проналази ликове са једног мистериозног цртежа...“

Треба, дакле, разрешити мистерију Ниџа Суфлера. Али, шта је то за оног ко смело поставља не само питање о постојању Бога, него и „питање свих питања“, о ономе што је створило Бога, и ко успева да реши загонетку Великог праска, пише у мојој критици. Реч је, дакле, о два, и у мом тексту, хронолошки и тематски, јасно разлучена задатка др Арона. У роману, једна је само „наркоманија неба“! Што се тиче Великог праска, чујмо!

„Еурека! Еурека!“, попут Архимеда кличе Арон кад – решавајући чувени научни проблем шта је старије, кокошка или јаје – узгредно дође до решења питања о узроку Великог праска, наравно у метафорама.

„Кокошка је старија, јер ће се, ускоро, од кокошке стварати кокошка и јаје ће бити избачено из зачараног круга првенства...“, схвата Арон на 239. страници романа. На следећој, Арон допире до закључка: „Кокошка и њена топлота кључ су одгонетке и космичких чуда!“ Логички поступак тријумфује на 242. страници: „Свемирска кокошка! Ево, то вам кажем, а мислим на ону силу и на ону енергију изнад свих енергија, која је, као кокошка која греје своје јаје, радила нешто налик меху у старим ковачницама. Надувавала је, па издувала, ширила, па скупљала, оно ваше Ништа пре великог праска, онај хаос заробљених сила, и то мртво јаје космоса загрејала до потребне врелине. Тада је, и тако, свемир експлодирао...“

4.

Критички преглед својстава Драшковићевог романа Чотрић назива ругањем. Нажалост, ругање, и литератури и интелекту, дело је самог романа „Доктор Арон“. Издавач га је представио као „вишеслојан, универзалан (sic!) и интригантан роман“ који „садржи елементе фантастике, досежући у овом аспекту до литерарних домета Булгакова и хиспаноамеричких писаца – Маркеса, Борхеса, Фуентеса...“

Опште је познато да писце тако разнородних поетика, попут Булгакова, Борхеса, Фуентеса, Маркеса и осталих неименованих великана који почивају под правописним знаком „три тачке“, који им је зналачки подигао Чотрић, тематски и стилски повезује „најздравија и вечна наркоманија васионе“!