Упркос општој повици на нацрт буџета Србије у 2009, наш саговорник Небојша Брадић, министар културе, није незадовољан: поред лобирањем „освојених“ 6,9 милијарди, уместо првобитних 6,3 милијарди динара (што је за 5,4 одсто више него лане), планирано је и 600 милиона из Националног инвестиционог програма. Према усвојеном финансијском плану Министарства културе, први пут знатан део тог колача биће јасно издвојен за представљање наше културе у свету: „Хоћемо да подстакнемо и наше институције и наше уметнике да са својих матичних адреса иду пут других места Србије, али и пут иностранства.“

На који начин ћете то остварити?

Треба иницирати амбициозније пројекте – не само по једну изложбу или концерт што остане упамћено само као културни инцидент. Ваљало би озбиљно осмислити пакет презентација у виду дана српске културе, који ће се односити на све области културе – театар, филм, сликарство, музика, писана реч, издаваштво... Програми би се остваривали путем конкурса, а институције би могле да буду њихови носиоци. Уз напомену да је конкурс само средство којим се остварује транспарентност. Конкурсне комисије чиниће експерти и признати уметници, који ће оцењивати квалитет молбе, њен потенцијал да се пласира ван наших граница, а најпре способност апликанта да оствари пројекат.

На почетку мандата, у Министарству смо затекли велики број послова који су били планирани и започети, али по динамици којом су реализовани никако нису могли да буду довршени у току ове календарске године. Ово значи да би новац предвиђен за њих био враћен у буџет, или за културу неповратно изгубљен. Ради се о средствима НИПа, којима је прошле године било предвиђено око 670 милиона за пројекте реконструкције објеката културе, при чему је динамика реализације истих, у јулу месецу ове године, била само шест одсто. Ми смо ту динамику убрзали, а тамо где је било прекасно или неизводљиво, у договору са Министарством НИП-а, средства смо преусмерили на друге пројекте.

Ко је профитирао?

Средства су преусмерена пројекатима у домену заштите културног наслеђа, а одређени пројекти из домена филмске продукције накнадно су такође узети у обзир. То су филмови који нису могли да буду финансирани из претходног буџета јер није било довољно средстава, а били су високо оцењени од стране стручне комисије.

Постојали су предлози да се донирају страни издавачи за преводе наших писаца, али и домаћи, како би се дела наших писаца понудила издавачима на страним језицима? Шта је приоритет?

Приоритет је подстицање интересовања за нашу књижевност у иностранству. Биће расписан конкурс Министарства намењен страним издавачима за превођење дела наших писаца. Тренутно размишљамо о томе како ће Министарство културе покренути пројекат поновног издавања књига Иве Андрића на велике језике поводом 50 година од добијања Нобелове награде. Иницирамо квалитетне преводе и тиме започињемо припреме за сајам књига у Лајпцигу 2011. године, где ће наша земља бити гост. Циљ је да Београд једног дана буде престоница књиге. Интензивно ћемо радити на подстицању и подржавању младих ствараоца за прву књигу, прву изложбу, концерт. Иновација у култури је кључ успеха сваког културног пројекта.

Значи ли то да ће се смањити део буџета за одржавање и плате?

Плате се за сада неће смањивати. Но, Министарство културе је на други начин приступило финансирању културе. Финансирање великих институција један је од приоритета Министарства за културу и у томе нема ничег спорног. Проблем је у инфантилној захтевности неких, неретко водећих људи који у њима раде који очекују да их Министарство финансира у неограниченом обиму. Прошло је време у коме је Министарство највећи део новца издвајало за одржавање зграда и плате запослених без обзира на њихов реални учинак. Када би неко упитао неке од запослених у некој од великих културних институција шта им је посао, многи не би ни знали да кажу. Ми желимо промене таквог стања, не само у 2009. години , већ и у периоду који следи. Наш фокус је на препознавању и подржавању иновативних програма и креативних људи на пољу културе, за које је вероватноћа да ће имати успешну реализацију велика.

Које законе ће Министарство најпре да предложи?

Кровни Закон о култури је приоритет, он ће одредити оквир других закона. Тај закон ће штитити постојеће установе културе, али ће охрабривати и настанак нових институција, као што је центар за конзервацију, национални центар за књигу, музички информативни центар...

Које су институције добро радиле, а које не, у претходном периоду?

Добар или лош рад установа утврђују управни одбори. А Министарство културе није шалтер где се издаје одређена сума новца, већ жели да буде партнер.Поставићемо питања и сачекати одговоре. Мислимо да ће управо на основу партнерства и већ успостављеног дијалога доћи до нових видова сарадње и промена на регионалном, националном, интернационалном плану.

Хоће ли то ново партнерство довести до кадровских смена?

Очекујем да постојећи директори институција понуде виђења развоја својих институција. Не размишљам о сменама. Важније је увођење нових менаџера културе, који треба да, у наредном периоду, преузиму одговорност у култури, преиспитају потенцијале својих установа, направе бољу селекцију и рационализацију свог пословања.Дакле очекујем да се успавани пробуде, покрену, промене, и да сами смене лоше стање у ком раде и живе.Хитно.

Шта ће се десити у случају осетније економске кризе, или мањег прилива средстава у буџет од планираног?

Најбоље институције и најбољи пројекти биће незаменљиви и у условима кризе. Они који имају јасно дефинисану мисију, добиће основну подршку.

Спонзори већ финансирају културне догађаје – јавна предузећа, велике банке, корпорације. Шта ако због кризе најпре почну да штеде на донацијама култури?

Да би сектор културе могао да напредује морао би убудуће више да се ослања на независне изворе подршке. Примери какав је „Уметност давања” јесу реткост. За то је неопходна другачија, стимулативна пореска политика, законска регулатива и дониране заоставштине. У свету, један пројекат добија новац од надлежног министарства у износу који је понекад врло симболичан, али се механизмом мултипликовања та донација вишеструко увећава. Код нас је мало оних који размишљају о томе да да укључе што више партнера финансирање програма. Понекад им се чини да је то лавиринт у који је тешко ући а још теже изаћи. Неки се плаше да ће, уколико добију подршку компаније или појединца, умањити средства која им следују из државне касе, што је нетачно. Министарство ће охрабривати предузимљиве. Нови Закон о задужбинама ће подстицати социјалну одговорност и враћати нас добрим искуствима српског задужбинарства. Пре стотину година оно је цветало, а сада се све свело на неколико задужбина. А поједине се обраћају министарству да им финансира делатност!

Али култура је досад добијала средства једва довољна за преживљавање. Живимо у транзиционој земљи и досад су средства давана махом за грађевинске инвестиције, одржавање, а не за ствараоце који су међу најмање плаћеним у својој социјалној категорији?

Све што сте рекли тачно је, и нажалост императив времена у коме живимо. То је реалност и морамо покушати да од ње добијемо највише.А то ћемо моћи ако утростручимо своје личне напоре и приступимо прецизној анализи а потом рационализацији. Зато је најважније издвојити јасне циљеве институција културе и њихове програме.У технику се мора и даље улагати, али се не сме заборављати на едукацију. Треба искористити могућност повезивања са фондовима европске заједнице, што је Министарство културе и покренуло преко тачке културног контакта.

Да ли је тренутак глобалне рецесије погодан за модел тржишне културе?

Тржишна основа у нашим културним установама готово да не постоји. Код нас се реч комерцијално узима као алиби за негативно одређење свега што упућује на тржиште. А то је погрешно. Комерцијализација, од које се овде у одређеним круговима зазире, у старту нема негативно значење. Мени не смета да хиљаде људи у Бечу иду у галерију Албертина гледају слике Ван Гога, иако оне ту можда нису најбоље смештене. Код нас музеји могу да буду празни, а да се нико не запита зашто у њих не долази публика. Мој колега, директор позоришта у Будимпешти, је у тренутку кад је отпочео да реконструише позориште изнајмио шатор и годину дана приказивао представе у њему. Не кажем да национално културно благо треба стављати у шаторе, али постоје простори у којима оно може да буде представљено. Уосталом, музеји јесу научно установљени театар. Није циљ да сваки музеј има једну сталну поставку и тако постане естетизирано складиште вредности.. Музејски програми се морају стварату у складу са потребама и интересима њихових актуелних и потенцијалних корисника. А то подразумева рад и сталан напор. Ако је на правом месту добар директор, као онај у пријепољском музеју, кога сам на послу затекао у пола осам ујутру, за разлику од вршачког, где ме директорка није сачекала ни у четири после подне, јасно је на шта мислим.

Шта је са позориштима, шта би требало најпре мењати?

Ангажовање уметника, позоришних стваралаца и других, по пројекту и уговору, чини механизам културе много динамичнијим и отворенијим. Народно позориште има више од 800 запослених. Слична позоришта у региону имају 500. У свим позориштима проблем је недовољан број младих уметника, и штошта друго кад говоримо о квалитету.Дакле у квантитету превише у квалитету премало. Реформа је судећи по већини показатеља неопходна, а финансијска криза која куца на врата биће јој подстицај.

Како ће Министарство помоћи да се реформа лакше оствари? Најлакше је рећи криза је, немојте сад да реформишете институције. Ако институције културе буду имале јасне циљеве и квалитетне програме, Министарство културе ће наћи средства и начине да им помогне у реализацији.

Које грешке претходника нећете поновити?

Једну грешку сам већ исправио - кабинет сам обојио у другу, пријатнију боју.

----------------------------------------------------------------------

Недавно сте се састали са господином Амфилохијем. О чему сте разговарали?

Разговарали смо о обнови манастира на Косову и договорили смо да се у наредном периоду Републички завод за заштиту споменика културе укључи у радове на обнови Пећке патријаршије.