U svom tekstu „Vrlina nije urođena osobina”, koji je objavljen u „Kulturnom dodatku Politike” od 9. januara, Zlatko Paković piše da ja u odbrani sociobioloških stavova koristim nativističke i genocentričke argumente. U tekstu „Geni nisu mi” napisao sam da je knjiga „Avaj jadni Darvin!” ideološki ostrašćena i intelektualno prilično nepoštena. To nepoštenje sam i ilustrovao primerom iz koga se vidi kako priređivači Hilari i Stiven Rouz optužuju Meta Ridlija za nešto što on nije rekao, a onda na tome grade svoju kritiku. Isti metod dokazivanja koristi i Paković, pa nije ni čudo da mu se ta knjiga toliko dopada.

Naime, moju konstataciju da je pogovor Biljane Stojković „veoma dobar i uravnotežen”, Paković prevodi u rečenicu „Svoje ubeđenje da sociobiologija i evoluciona psihologija nisu genocentrične, on (Palavestra) potkrepljuje tvrdnjom Biljane Stojković da jesu genocentrične”. Pogovor jeste veoma dobar i uravnotežen, što ne znači da se ja slažem sa svim stavovima Biljane Stojković o samoj knjizi, sociobiologiji i evolucionoj psihologiji. Rekao sam da Biljana Stojković, za razliku od paušalnih Pakovićevih kritika, „otkriva i drugu stranu medalje”. Evo, da je i ja citiram: „Ipak mora se primetiti da mnogi elementi navedenih kritika ne dolaze iz ugla profesije, već političke ideologije, koja ujedinjuje sve autore zastupljene u ovom zborniku – levičarska intelektualna orijentacija. Iako sasvim legitimno i neophodno, ovakvo stanovište obeleženo je velikim nedostatkom naučno zasnovanih argumenata.” Pakovićevo citiranje Biljane Stojković je kucanje na otvorena vrata, pošto se ja u potpunosti slažem s njenom konstatacijom – koju on trijumfalno navodi – da se ljudi „ne rađaju kao gotova moralna bića, već s potencijalom da moralno ponašanje nauče tokom odrastanja”, kao uostalom i s narednom rečenicom u istom pogovoru: „Za formiranje individualnih moralnih vrednosti neophodno je kognitivno (intelektualno) sazrevanje koje će zavisiti od socijalnog ambijenta odrastanja – uže porodice, vaspitnih i obrazovnih institucija i šireg društvenog konteksta”. Da li se to mnogo razlikuje od moje rečenice: „Ukoliko nema društva u kome bi se genetske predispozicije razvile, urođeni instinkti se sami od sebe ne bi pretvorili u kulturu”? Možemo diskutovati oko termina „instinkt” ili „osobina” ili „genetska predispozicija”, koji su sasvim primereni kraćem novinskom tekstu, ali bi u naučnom radu zahtevali ozbiljniju elaboraciju, ali iz onoga što sam napisao sasvim sigurno ne proizlazi stav „geni to smo mi”, što mi podmeće Paković. Svako ko se iole razume u genetiku zna da, između ostalog, mi kao vrsta ne posedujemo dovoljan broj gena za svaku pojedinačnu ljudsku osobinu. Štaviše, Paković ide i korak dalje pa, kada je navodno utvrdio da sam „genocentričar”, veli da su moji stavovi bliski Hitlerovim nativističkim ubeđenjima i eugenici. Ni manje ni više!

E, pa upravo o toj vrsti ideološkog podmetanja i zamene teza, karakterističnoj i za knjigu „Avaj jadni Darvin!” pisao sam i u tekstu „Geni nisu mi”. Moje uverenje da postoje dublje strukturne univerzalnosti kod svih ljudi, koje između ostalog – jeste – omogućavaju i postojanje određenih oblika moralnog ponašanja u svim društvima, Paković pokušava da ideološki diskvalifikuje. Međutim, kulturna raznolikost pokazuje da se te univerzalnosti različito ispoljavaju. Nije moral svuda isti i ono što je prihvatljivo u jednom društvu, u drugom nije. U našoj kulturi prihvatljivo je jesti školjke, ali ne i kučiće, dok su drugde štenad i mačke prava poslastica. Jevreji i muslimani ne jedu svinjetinu, hinduisti ne jedu govedinu. Ali, svim kulturama je zajedničko da imaju sasvim jasne sisteme klasifikacije hrane, odnosno norme šta je dobro i prihvatljivo, a šta ne (koje ne zavise od same nutritivne vrednosti hrane). Isto tako ne postoji nijedno društvo bez moralnih normi, i to jeste zajednička ljudska osobina, sviđalo se to Pakoviću ili ne. Kroskulturne analize su pokazale da se neke teme svuda dosledno pojavljuju. U svim poznatim ljudskim društvima prisutni su pojmovi kao što su prijateljstvo, ljubav, mržnja, zavist, smeh, razmišljanje, pevanje, laganje, porodica, ritual, razmena, hijerarhija, ljubomora, lojalnost grupi, praznoverica itd. Univerzalne prirodne datosti, zajedničke svim bebama koje su se ikada rodile (i rađaju) u vrsti Homo sapiens,nisu nepromenljivi genetski programi identičnih kulturnih osobina, već iste strukturne predispozicije za učenje. Predisponirani smo za učenje kulture (ili jezika), ali ne i neke konkretne kulture ili jezika. Ništa nas u našim genima ne čini predodređenim da budemo pripadnici određene kulture ili nacije. Jedna od tih univerzalnih datosti, predispozicija za učenje, pa da kolokvijalno kažem i univerzalnih ljudskih osobina, omogućava i pojavu morala u svim ljudskim društvima. Oblici moralnosti su naravno drugačiji i to je ono što čini ogromnu kulturnu raznolikost.

Teško mogu da shvatim kako su ovi moji stavovi bliski eugenici i Hitleru, kako mi to podmeće Paković. Ali, kao što rekoh, oblici moralnosti se razlikuju od kulture do kulture, a očigledno i od pojedinca do pojedinca.