У свом тексту „Врлина није урођена особина”, који је објављен у „Културном додатку Политике” од 9. јануара, Златко Паковић пише да ја у одбрани социобиолошких ставова користим нативистичке и геноцентричке аргументе. У тексту „Гени нису ми” написао сам да је књига „Авај јадни Дарвин!” идеолошки острашћена и интелектуално прилично непоштена. То непоштење сам и илустровао примером из кога се види како приређивачи Хилари и Стивен Роуз оптужују Мета Ридлија за нешто што он није рекао, а онда на томе граде своју критику. Исти метод доказивања користи и Паковић, па није ни чудо да му се та књига толико допада.

Наиме, моју констатацију да је поговор Биљане Стојковић „веома добар и уравнотежен”, Паковић преводи у реченицу „Своје убеђење да социобиологија и еволуциона психологија нису геноцентричне, он (Палавестра) поткрепљује тврдњом Биљане Стојковић да јесу геноцентричне”. Поговор јесте веома добар и уравнотежен, што не значи да се ја слажем са свим ставовима Биљане Стојковић о самој књизи, социобиологији и еволуционој психологији. Рекао сам да Биљана Стојковић, за разлику од паушалних Паковићевих критика, „открива и другу страну медаље”. Ево, да је и ја цитирам: „Ипак мора се приметити да многи елементи наведених критика не долазе из угла професије, већ политичке идеологије, која уједињује све ауторе заступљене у овом зборнику – левичарска интелектуална оријентација. Иако сасвим легитимно и неопходно, овакво становиште обележено је великим недостатком научно заснованих аргумената.” Паковићево цитирање Биљане Стојковић је куцање на отворена врата, пошто се ја у потпуности слажем с њеном констатацијом – коју он тријумфално наводи – да се људи „не рађају као готова морална бића, већ с потенцијалом да морално понашање науче током одрастања”, као уосталом и с наредном реченицом у истом поговору: „За формирање индивидуалних моралних вредности неопходно је когнитивно (интелектуално) сазревање које ће зависити од социјалног амбијента одрастања – уже породице, васпитних и образовних институција и ширег друштвеног контекста”. Да ли се то много разликује од моје реченице: „Уколико нема друштва у коме би се генетске предиспозиције развиле, урођени инстинкти се сами од себе не би претворили у културу”? Можемо дискутовати око термина „инстинкт” или „особина” или „генетска предиспозиција”, који су сасвим примерени краћем новинском тексту, али би у научном раду захтевали озбиљнију елаборацију, али из онога што сам написао сасвим сигурно не произлази став „гени то смо ми”, што ми подмеће Паковић. Свако ко се иоле разуме у генетику зна да, између осталог, ми као врста не поседујемо довољан број гена за сваку појединачну људску особину. Штавише, Паковић иде и корак даље па, када је наводно утврдио да сам „геноцентричар”, вели да су моји ставови блиски Хитлеровим нативистичким убеђењима и еугеници. Ни мање ни више!

Е, па управо о тој врсти идеолошког подметања и замене теза, карактеристичној и за књигу „Авај јадни Дарвин!” писао сам и у тексту „Гени нису ми”. Моје уверење да постоје дубље структурне универзалности код свих људи, које између осталог – јесте – омогућавају и постојање одређених облика моралног понашања у свим друштвима, Паковић покушава да идеолошки дисквалификује. Међутим, културна разноликост показује да се те универзалности различито испољавају. Није морал свуда исти и оно што је прихватљиво у једном друштву, у другом није. У нашој култури прихватљиво је јести шкољке, али не и кучиће, док су другде штенад и мачке права посластица. Јевреји и муслимани не једу свињетину, хиндуисти не једу говедину. Али, свим културама је заједничко да имају сасвим јасне системе класификације хране, односно норме шта је добро и прихватљиво, а шта не (које не зависе од саме нутритивне вредности хране). Исто тако не постоји ниједно друштво без моралних норми, и то јесте заједничка људска особина, свиђало се то Паковићу или не. Кроскултурне анализе су показале да се неке теме свуда доследно појављују. У свим познатим људским друштвима присутни су појмови као што су пријатељство, љубав, мржња, завист, смех, размишљање, певање, лагање, породица, ритуал, размена, хијерархија, љубомора, лојалност групи, празноверица итд. Универзалне природне датости, заједничке свим бебама које су се икада родиле (и рађају) у врсти Homo sapiens,нису непроменљиви генетски програми идентичних културних особина, већ исте структурне предиспозиције за учење. Предиспонирани смо за учење културе (или језика), али не и неке конкретне културе или језика. Ништа нас у нашим генима не чини предодређеним да будемо припадници одређене културе или нације. Једна од тих универзалних датости, предиспозиција за учење, па да колоквијално кажем и универзалних људских особина, омогућава и појаву морала у свим људским друштвима. Облици моралности су наравно другачији и то је оно што чини огромну културну разноликост.

Тешко могу да схватим како су ови моји ставови блиски еугеници и Хитлеру, како ми то подмеће Паковић. Али, као што рекох, облици моралности се разликују од културе до културе, а очигледно и од појединца до појединца.