Иако се Југославија крваво распала, кинематографија региона израстала је у постјугословенски филм, својеврсни културолошки феномен. У оквиру њега, иако се поједини аутори тематски дистанцирају од ратова деведесетих, или, што је далеко захтевније, од контекста транзиције, већина се, ипак, опредељује за поновне рефлексије на рат или пак на покушаје социолошких студија поратног доба након 2000.

У том смислу, српска, босанска и хрватска кинематографија имају и имаће понајвише додира, док ће македонска, словеначка и црногорска остати помало апартне. Није више у питању природна радозналост за филмске приче које долазе из географски и језички блиских нам народа; копродукције постају исто тако природна веза која оплемењује регионалну кинематографију.

У овој години, у Хрватској је продуцирано десет, а у претходној седам дугометражних играних филмова, што сведочи о виталности кинематографије ове суседне нам државе – томе свакако доприноси и деценијска традиција Филмског фестивала у Пули који стимулише и промовише хрватску кинематографију. Са савременим хрватским филмом наша публика је имала прилике да се упознаје у оквиру посебне програмске целине Европа ван Европе на београдском ФЕСТ-у, или пак на Фестивалу ауторског филма. На прошлогодишњем ФЕСТ-у, подсетимо, тријумфовао је неоратни филм Кристијана Милића, Живи и мртви, у којем се у преплету две временске равни 1943. и 1993. на истом, кобном месту у Босни, Гробном пољу, одвија драма групе домобрана и усташа, односно припадника хрватских трупа у Босни, у својеврсном надреалном данс макабру. Милићев филм сугерише цикличну природу рата као неминовности балканских простора, али и све присутније успостављање културе сећања; стога ће већина ауторских филмова Хрватске посезати за наративима чија је окосница сећање на ратну трауму – Свједоци и Није крај Винка Брешана (потоњи као копродукција са нашом земљом), Buick Riviera Горана Рушиновића, Армин Огњена Свиличића, или пак Ничији син Арсена А. Остојића. Овај аутор је познат нашој публици по заиста сјајном нискобуџетном истовремено тескобном, кошмарном и ониричном портрету Сплита у Тој дивној сплитској ноћи; у Ничијем сину, Остојић се латио болне теме посттрауматског синдрома учесника домовинског рата. Смештајући причу у Сисак, некада важан индустријски град бивше Југославије, редитељ је донео омаж својој урушеној генерацији четрдесетогодишњака, кроз протагонисту Ивана, некада алтернативног рокера а данас инвалида.

 

За најбоље остварење недавно завршеног 15. фестивала ауторског филма проглашена је (анти)ратна драма Црнци редитељског двојца Горана Девића и Звонимира Јурића. Ова филмска прича о хрватској паравојној јединици која ликвидира српске цивиле у Барањи сведочи о потреби преиспитивања кривице и одговорности за ратне злочине. Тескобни екстеријер барањске шуме у којој петорица антијунака врше последњу акцију спасавања тела погинулих другова, и гаража, у којој остају трагови масакра цивила, као претећи, демонијачни амбијент, творе готово хорор атмосферу немира и стрепње. То је моменат у којем се Црнци на својеврстан начин наслањају на Оrdinary People Владимира Перишића – иако Перишић (насупрот ауторима Црнаца) инсистира на линеарној драматургији, на натуралистичком третману ситуације и ликова, и на неименованим топосима (чиме ратном злочину даје универзалну тежину), као и у Црнцима кроз лик новопридошлог војника изненада баченом у контекст рата, сагледавамо сав ужас и дехуманизацију ратних разарања.  На овом фестивалу приказан је и изузетно интригантан филм младог Антониа Нуића, Кењац, такође у копродукцији са нашом земљом (продуцентска кућа Баш Челик), са Небојшом Глоговцем у главној улози. Кењац (у значењу магарац) на фону операције Олуја, разоткрива крлежијанску породичну драму. Протагониста, са супругом и сином, из Загреба долази у Херцеговину, и расплиће породичну тајну. Тескоба патријархалног места у залеђу Јадрана, простор у којем време као да тврдоглаво стоји, искушење опроста и поновно успостављање односа са садистичким патер фамилијасом, чине филм Кењац снажном драмом која инсистира на идеји да траума односа са ближњима далеко засењује актуелни контекст надолазећег злочина Олује. Један немушти магарац, као иконичка слика времена прошлог, послужиће као шаман у путевима преласка оца, сина и унука. У том маскулином свету, жена се позиционира као исконска мудрост; управо жена је та која никада неће иницирати ни рат, тај тињајући контекст ове филмске приче. Занимљиво је запазити да се лик Небојше Глоговца наслања на протагонисту Голубовићеве Клопке – интроверт пред огромном животном дилемом која одређује судбину читаве породице. Иако испричан прилично конвенционалним филмским језиком, Кењац носи ауру ванвременског, чему доприноси фотографија Мирка Пивчевића.

За крај, истакнимо и млађу генерацију хрватских глумаца – Дариа Лоренци, родом Сарајка, запажена је у драмским улогама у филмовима Тешко је бити фин Срђана Вулетића, Ничији син, Метастазе (филм Бранка Шмита који бескомпромисно тематизује последице транзиције у супкултурној групи навијача загребачког Динама), Иза стакла (редак пример трагичног мелодрамског љубавног троугла у савременом Загребу, потпуно лишен поратног или транзиционог контекста); Крешимир Микић, глумац необичне експресије, протагониста филмова Фине мртве дјевојке, Свједоци, Пут лубеница, Црнци; Леон Лучев (Buick Riviera, Иза стакла). Коначно, двоје глумаца који су се успешно, са дозом егзотике, опробали и у српском филму – Наташа Јањић као партнерка Небојше Глоговца у Кењцу а у главној женској улози у Драгојевићевој Аждахи, и Рене Биторајац, протагониста Метастаза који је играо и у Читуљи за Ескобара Милорада Милинковића – сведоче о све већој потреби за разменом уметничких искустава на два блиска језика.