Председник Тадић мирише тек одштампану књигу у просторијама једне издавачке куће; такмичење у скоку удаљ испред Футошке пијаце; пепео из урне умешен у кобасице; трафиканткиња савладава провалника кик-бокс захватом. Нису у питању кадрови из телевизијских прилога, а ни књижевна упризорења свакодневице. Све наведено – од слика јавног живота града до председниковог интимног, скоро детињег чина урањања у књигу –  све су то детаљи замрзнути у недељним колумнама такозваних „новинских писаца”: писаца на сталном или повременом раду у штампи. Иако су различите поетичке и генерацијске припадности, њихов је њух за тај детаљ вредан замрзавања толико сличан да је готово немогуће погодити који је призор из прве реченице описао Теофил Панчић, који Марија Кнежевић, а које дугујемо Срђану В. Тешину и Ђорђу Рандељу.

Привидно близак неугодном квалификативу „примењена књижевност” и истински супротстављен тривијализацији, новински жанр колумне, свежња „бележака са краја стола”, настаје као непомирљива опозиција књижевној нарацији. Одбијање да се искуство литераризује заједничка је одлика неколико књига колумни, ма како се по наканама и стилу разликовао Срђан В. Тешин и његов Алтернативни водич кроз Вавилон (Градска народна библиотека Зрењанин, 2008) од Књиге утисака Марије Кнежевић (Трећи трг, 2008). Њихове су књиге изабраних новинских текстова објављиваних у „Грађанском лист”у, односно „Политици” обимом, али не и амбицијом, тање од вишетомних подухвата колумниста „Времена” и „Дневника”, Теофила Панчића и Ђорђа Рандеља. Панчић је у протеклих седам година седам књига сабраних новинских текстова објавио (а две за јесен најавио), дочим је Рандељ прави „подвижник“ са колумнистичким трокњижјем само у овој години (Приче из новог века, Ексер у ципели, Недовршена реченица, Дневник – Новине и часописи, 2008).

Књига локалног афористичара ритуално бачена кроз прозор воза као „књижевно ђубриво”, фотографија атентатора побожно похрањена у новчаник локалног политичара и НИН-ов лауреат из у енциклопедијама незабележеног банатског села Самоша нису теме из књижевности већ теме за живот. Новински текстови су виши вид исповедања и двоструки обрачун са стварношћу: они не само да стварност критикују, него се и довијају да је сачувају од литераризације. Литераризација доживљеног је у новинској колумни забрањена, из сасвим јасног разлога: колумна је, као и есеј, сводива на дефиницију коју је нехотице креирао ренесансни филозоф Френсис Бејкон кад је својим Есејима дао алтернативни наслов – савети грађански и морални.

Тешин, Рандељ и Панчић су саветодавци тек донекле: обуздавајући себе у изношењу прописа колико и описа, ови аутори не дозвољавају јасно упамћеним утисцима и  дубоко урезаним сећањима да се отисну на океан универзалија и претворе у замагљену сенку на хоризонту. Њима је страно насиље уопштавања, јер колумна мора поћи од личног. Они пружају отпор ниским литерарним побудама: живот често хоће и мора да остане тамо где јесте, у димензији реалног постојања, тамо где може и мора да буде грађа за коментар, емотивну реакцију или посредан, метафорични наук – не за роман или причу.

Новински есеј настаје у покушају да се живот сачува од непотребне поетизације. Колумне Срђана В. Тешина експериментишу са граничном природом инспирације: јединствен лик или прича може да се представи у есеју и роману, да буде литерарни мотив, трач и урбана легенда, управо као што Тешин и показује на примеру оне несретне урне чији се пепео сипа у кобасице. Тешин и Панчић спадају у тип ангажованог колумнисте чији поглед снајперски крстари по стварности, увеличавајући аномалије –  не зато да би црне мрље заклониле светле хоризонте већ са жељом да се расформирају ескадрони ситних безакоња и упорних простаклука који тероришу свакодневицу. Не мање ангажован Рандељ у пози варошког Монтења дивани, потанко и меланхолично, о усхитима и понижењима новосадског потконтинента.

Сва су тројица заљубљеници Равнице, а њихова опсесивна везаност за војвођански простор води кристалисању једног истог панонског сплина у битно различитим ретортама. Њихове колумне нису ни микро, ни експрес; нису летња киша од хиљаду и по словних знакова који забобоњају по хартији и распрше се ни у шта. Пишући критички а без агресије, биографски а без рекламерства, опуштено а без нехаја, колумнистички тројац нашао се на граници меланхолије и сатире, између јасно декларисаног политичког става и расутог товара идеала. Расутог читалаштву на увид.