Поглед из трећег миленијума

Редак је случај у издаваштву у области филмске литературе у нас да се у току једне године појави неколико наслова из пера домаћих аутора, критичара и теоретичара филма. На овогодишњем Сајму књига представљено је неколико драгоцених студија – издвојимо зборник „Нови кадрови” приређивача Дејана Огњановића и Ивана Велисављевића у издању куће „Клио”, потом „Студију страве” аутора Дејана Огњановића (свакако плодна година за овог писца!) у издању „Малог Нема”, као и „Филм и насиље” Љубомира Маширевића у издању Градске библиотеке „Жарко Зрењанин”.

„Студија страве” представља својеврстан тематски наставак две претходне Огњановићеве књиге, „Фаустовски екран: ђаво на филму” и „У брдима, хорори: српски филм страве”. Сама „Студија страве” инсистира понајпре на књижевном утемељењу хорора као жанра који ће у филму, као уметности која својом аудио-визуелном сугестивношћу нуди највећи потенцијал, пронаћи своје раскошно исходиште. Огњановић, несумњиво велики поклоник и апологета овог неретко маргинализованог жанра, трага за естетичком намером хорора, „носиоцем његове суштине”, проналазећи је у изазивању пријатног ужаса и узбуђења код реципијента уметничког дела. Аутор елаборира и улогу чудесног у фантазији и хорору. Своја истраживања Огњановић поткрепљује и темељи на књижевним и филмским теоријским изворима као што су написи и осврти и Е .А. Поа, Х. П. Лавкрафта или Цветана Тодорова, са једне, и Џоан Копџек, Ноела Керола, Стивена Шавира, Натанијела Хоторна, Робина Вуда, Хрвоја Турковића и Ранка Мунитића, са друге стране. У првом делу књиге који се претежно бави врхунцима хорор књижевности, аутор минуциозно анализира опусе Е. А. Поа, Х. П. Лавкрафта и Емброуза Бирса. Други део доноси аналитичко позиционирање Дејвида Кроненберга чији се опус „напаја картезијанским расколом између ума и тела”, у значајном поглављу „Политика тела и естетика страха”. Посебну пажњу Огњановић посвећује и Весу Крејвену, перјаници постмодерног холивудског хорора. Огњановић доноси и краћу компарацију култног јапанског хорора „Рингу” са холивудским римејком „Круг”, да би своју исцрпну студију страве заокружио поглављем „Мрачни ерос у делима Ђорђа Кадијевића” – опус овог надасве апартног филмског аутора за Огњановића представља један облик опсесивне апотеозе, хируршки прецизне вивисекције Кадијевићеве готово неухватљиве метаестетике.

О потреби да нова генерација филмских критичара промишља српски филм најзад и ван граница супкултуре, говори и појава зборника „Нови кадрови” у угледној издавачкој кући каква је „Клио”. Не само да критички текстови бацају светло на поприлично скрајнуте жанрове српског филма као што су хорор, кримић и дечји филм, као и на стигматизоване ауторе какви су Желимир Жилник, Јован Јовановић, Кокан Ракоњац, Ђорђе Кадијевић и Милош Радивојевић, већ они доносе један сасвим нови, трећемиленијумски поглед на нашу кинематографију, растерећен идеолошких стега и ситносопственичких гласноговорничких амбиција дела некадашње филмске критике шездесетих и седамдесетих. По изазовном стилу, дванаест аутора и две ауторке (Дејан Огњановић, Ђорђе Бајић, Милош Цветковић, Дејан Дабић, Олга Димитријевић, Кристина Ђуковић, Милош Ђурђевић, Зоран Јанковић, Марко Крстић, Александар Новаковић, Урош Смиљанић, Димитрије Војнов, Срђан Вучинић, и Иван Велисављевић) на известан начин наслањају се на рукопис претходне генерације критичара окупљених око зборника „Светло у тами”. Издвојимо неколико сјајних есеја – М. Ђурђевић доноси параболу о филму „Зазидани” Кокана Ракоњца; Д. Огњановић доследно и студиозно елаборира четири димензије филма „Празник” Ђорђа Кадијевића кроз вивисекцију хришћанских, фантастичних и хорор мотива у де/митологизацији четништва; С. Вучинић мапира апокалипсу у филму „Кичма” Влатка Гилића, акцентујући ванвременску атмосферу Београда као некрополиса и доносећи тезу да овај аутор антиципира савременог тајванског аутора, Цаи Минг Лианга; И. Велисављевић прелама болно искрени, огољавајући опус Мише Радивојевића кроз призму ауторефлексивних нота једног интелектуалца какав је овај аутор; К. Ђуковић доноси занимљив осврт на редитеља дечјих филмова, Јована Ранчића, препознајући га као оног који не поседује „калкулантски однос према дечјем гледаоцу”; и, коначно, изузетно важан, пионирски есеј у светлу Студија рода и тзв. квир (queer) теорије примењене на филм, потписује О. Димитријевић („Мир, мир, мир, нико није queer”) која анализира појаве квир (геј, лезбијских и трансродних) елемената у српском филму.

Љубомир Маширевић у својој магистарској тези „Филм и насиље” фокусира се на холивудски филм будући да он предњачи у броју насилних филмова као и у естетизацији самог насиља, кроз жанрове гангстерског, хорор, вестерн, ратног и акционог филма. Аутор доноси осврт на важну социолошку теорију тзв. моралне панике, насталу седамдесетих, по којој одређени догађај или друштвена група постају претња друштвеним вредностима, те их масовни медији представљају стилизовано или стереотипно. Неке важне теме аутор, нажалост, тек овлаш дотиче – „особеност филмског репрезентовања насиља” захтевала би свакако опсежнију анализу, док се другим факторима у обликовању филмског насиља, као што је цензура и чувени Хејсов код из 1930, придаје прилично простора. У комуникативном маниру (какав и јесте наслов тезе и књиге), Маширевић доноси анализе класичних гангстерских филмова – „Мали Цезар”, „Скарфејс”, и „Државни непријатељ”, да би, лоцирајући декаду шездесетих као изузетно социо-политички насилну, дошао до кључних остварења – „Бони и Клајд”, „Дивља хорда” и „Паклена поморанџа”, и коначно до постмодерних цитатних остварења Тарантина, О.Стоуна и Р.Родригеза, у апологетском покушају да насиље на филму означи као последицу а не као узрок насиља у реалном свету.