Рада Стијовић

У Србији се све више прича, а све мање говори, разговара, расправља, приповеда, беседи, излаже, изјављује, саопштава, износи мишљење, одговара. На вестима се прича о догађајима претходних дана, на представљањима књига прича се о остварењима појединих аутора, студенти причају о испитним питањима, слушамо како се о подели Косова никада није причало, пријатељи причају у четири ока или преко телефона, чак се и језици причају. Глагол причати готово агресивно се намеће (намећу га) уместо свих оних наведених на почетку, а и многих других.

Недавно је неко рекао како је то у реду, јер речи временом проширују значења. Ово друго је тачно, али овде се ради о потискивању низа других глагола, што несумњиво води сиромашењу језика и смањивању његових изражајних могућности. Информације на вестима се могу и саопштити, о њима се може говорити, на испитна питања треба одговарати, о подели Косова се (не)може разговарати или расправљати, то питање (не)можемо разматрати, а језике можемо само говорити (осим ако их не знамо довољно добро, па се њима само служимо: Он говори руски и немачки, а служи се и француским). Неколико упитаних средњошколаца који уче енглески и неколико који уче француски непогрешиво је направило разлику између talk и speak, односно raconter и parler, али су у употреби глагола говорити и причати махом сви били несигурни.

Глагол причати можемо и даље употребљавати у значењу „саопштавати какву причу, усмено казивати, приповедати” (Причао је о својим згодама. Почело се причати како је влада слаба). Mожемо га употребити и у значењу „говорити”, али је тада махом пејоративан, значи чак и „говорити неистину, измишљати, обмањивати говором” (Нека доктори причају шта знају, ја ћу се држати свога. Шта ви ту мени причате!). Та пејоративност долази до изражаја и у изразима као: „причам ти причу” (то је бесмислица, глупост, неозбиљна ствар) и „прича Маркове конаке” (прича дуго и опширно о нечем неважном, безначајном). Однос глагола причати и говорити може добро да илуструје пример из свакодневног говора: Верујеш ли ти у оно што говоре политичари? Ма не, они само причају!

Требало би да о свему овоме поведу рачуна бар професори, лектори и новинари, које професија обавезује да брину о лепоти и богатству језика.

***

Одговорићемо и на питање нашег читаоца: „Да ли је могуће да је глагол унићи исправан, тј. да ли је равноправан с глаголом ући?“

Глагол унићи је регуларно саграђен од глагола ићи и префикса ун, који се развио од старог префикса вн (између ова два сугласника је некада био полуглас, који је тешко обележити у новинском чланку, а који се заједно са в развио у вокал у). Овај глагол налазимо забележен у шестотомном Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске, као и у Правопису из 1960. Међутим, он је готово у потпуности изашао из употребе (зато га и не доноси једнотомни Речник српскога језика, као ни Правопис из 1993) и зато треба користити облик ући.