Потрага за савременом Лолитом

Данас најбољу књижевност вероватно пишу писци из бивших колонија у добровољном егзилу на Запад. Мој роман говори о различитим врстама изгнанстава – каже Маја Херман-Секулић, српска књижевница која данас живи у Њујорку. Њена девета књига, роман „Слике којих нема” (Просвета, 2009), својеврсно је, слојевито и вишеструко путовање кроз савремену књижевност, кроз егзилантски живот главне јунакиње Лоле Дунавске и, најзад, путовање кроз атлас упамћених слика којих више нема, кроз Београд, Лондон и Њујорк, у којима се одиграва и реинкарнира судбина савремене Лолите. У овом роману као фиктивни ликови појављују се Набоков и Кјубрик, а прича садржи и низ имплицитних поетичких исказа о (не)могућности савременог романа. Наша саговорница докторирала је и предавала на универзитету Принстон у Њу Џерзију, за свој рад добила је низ престижних стипендија.

Зашто је Ваша књига омаж Набоковљевој „Лолити”?

Пуннасловкњиге гласи „Сликекојихнема, илиупотразизаЛолитом”. Тапотрагаимавишезначењаиобједињујеразнородненитиприповедања. ТојепотрагазаархетипомЛолите, каомодерногмита, укњижевностиидругимуметничкиммедијима. То је потрага за претечама Лолите у самом опусу Владимира Набокова, као и потрага главне јунакиње, Лоле Дунавске, за својом прошлошћу, за самом собом. Моја поетика је овде можда најближа Тому Стопарду који у својим драмама често судара и супротставља две различите, неспојиве идеје, два опречна плана: снимање филма „Лолита”, које се преплиће са трагањем за Лолитом, док се у позадини те потраге дешава трагедија 11. септембра и лична трагедија.

У којој мери је Ваша нова књига „Слике којих нема” настала у дијалогу са савременом књижевношћу?

Мој роман „Слике којих нема” поставља питања управо о томе да ли је роман још увек могућ у времену Интернета и мобилних телефона и да ли би Ана Карењина извршила самоубиство да је у том часу могла да позове Вронског на његов мобилни, да још једном поразговарају о свему? Моја поетика, како је исказана у овој књизи, налик је на оно Бекетово „не могу да идем даље – идем даље.” Она се бори са тешкоћом, готово немогућношћу, писања у садашњем времену. Остаје нам да пишемо само у прошлом, или будућем времену. Због свега тога је данас могуће писати само пастише, фантастику или историјску фикцију, закључује јунакиња мог романа. За сваког књижевног ствараоца, а посебно савременог писца постмодерног сензибилитета који пише уметничку прозу, неопходно је да има дијалог са књижевном традицијом, иначе је он само наш савременик по датуму рођења, али не и по духу.

Тежили сте да створите јунакињу која је потпуно супротна моделу „српске жене одрасле у патријархалном друштву”?

Какавјето „моделсрпскеженеодраслеупатријархалномдруштву”? Далиговоритеоновокомпонованоммоделупсеудопатријархалногдруштваспорнићимаипеваљкама, којијеполаконастајаодеведесетихгодинаисрозаосвеморалненормеграђанскогдруштва, којејеионакобилотанкоиједваопстајавало, илиговоритеонекомидеалноммоделуиздеветнаестогвека? Мојајунакињасигурнонијеуплашена, полуобразованапровинцијалка, каквечестосрећемоунашојфилмскојикњижевнојпродукцији, већсветскадама, некасрпскагоспођаДеловеј, можданекановаМиленаБарили, којајеистваралациинтелектуалац, алиисупругаимајка. Мојајунакиња, ЛолаДунавска, комплекснијеликсавременежене, којепознајемипрепознајем. МојајунакињаприпадаурбаномБеограду, онајењеговгласивапај, инијеусупротностисњим, већсонимелементомкојијеБеоградуобешеновиткивраткаобаласт.

За Вас кажу да сте најлепша Српкиња у Њујорку, да сте својевремено „освојили” Рене Велека, Марка Стренда, Гринзберга, Харолда Блума...

Искуство ме је научило да што је неко већа личност то је једноставнији и приступачнији у животу и дружењу. Имена која помињете само су нека од оних чији сам била саговорник, са којима сам се дружила, или сарађивала. Многе сам разговоре сабрала у књигу „Скице за портрете”. Не треба да говоримо у прошлом времену, јер бих том списку могла да додам и многа наша и страна имена значајних стваралаца, од песника лауреата, или добитника Нобелове награде за књижевност, до добитника исте награде за физику, са којима се и даље виђам, дружим, наравно, под условом да вас прихвати као саговорника. Никада нисам имала страх од ауторитета. Можда је то зато што сам од малих ногу, од мога оца, који је био један од оснивача „Нолита”, па и очуха, који је био универзитетски професор и ректор, била окружена прилично паметним људима, често и живим легендама, са којима су се моји родитељи дружили.

Да ли Вам је некада било тешко што сте жена у свету књижевности, што сте далеко од Београда?

Никада ми није било посебно тешко зато што сам жена, или што сам жена у свету књижевности. Креативност не мари за пол. Књижевност је једина уметност од антике, од времена Сапфо, или Јефимије, која је била доступна женама. У књижевности су жене, било да су писале под својим именом, било под мушким псеудонимом као, рецимо, Џорџ Елиот, равноправно држале своје место у самом врху. Не говорим о женском писму, о „chick-lit”, него о женама које су писале и пишу уметничку књижевност, која није превасходно одређена полом аутора. Мушки писци су увек умели да пишу о женама, а женски о мушкарцима. У мом претходном роману главни јунак је мушкарац, у новом је жена. Гете је чак предвидео да ће најбоља поезија настати када жене у већем броју почну да пишу песме. Код нас, па и свету, већ годинама превлађују жене писци, мада се то по нашим књижевним наградама никако не би могло закључити. Мушкарци још увек имају предност. Непотизам, критеријуми по систему „транге-франге”, затворене, клановске везе, сада су, нажалост, јаче код нас него икада. Недавно да сам присуствовала додели неких наших важних награда где је чак и члану жирија додељена награда, а готово све друге награде добили су људи из истог, уског круга који је не само у жирију него држи кључне положаје у култури и политици. То су углавном „ликови” без завршене школе и значајнијег талента, али гладни власти. Да одговорим, на крају, кратко, на други део Вашег питања – ја никада нисам далеко од Београда!