Naša istorija tokom poslednje dve decenije bila je nasilna, i mnogi bi sasvim ispravno mogli za sebe reći da su žrtve nasilja u istoriji.

Kada bismo razlikovali značenje reči istorija od značenja reči povest, kako to, po ugledu na nemačke, čine pojedini srpski i gotovo svi hrvatski filozofi, onda bismo mogli jasnije da iskažemo tvrdnju da nam je istorija bila nasilna, a zatim i da jasnije odredimo ili pretpostavimo jedan opšti uzrok tog nasilja.

Kada bismo, dakle, rečju povest označavali samo događanje tokom vremena, a rečju istorija opis i tumačenje niza događaja u određenom razdoblju, onda bismo pre rekli da je naša povest, a ne istorija, tokom poslednje dve decenije bila nasilna. Tako bismo ukazali razgovetno i na to da se posledice tog iskustva još uvek osećaju.

Osim toga, rečju istorija mogli bismo da označimo generalni uzrok naše nasilne povesti. Naime, ako su opisi i tumačenja događaja iz prošlosti u našoj istoriji bili netačni, nejasni, zlonamerni, ili ako su važne pojave bile prećutane, onda je najpre od strane istoričara, pod prinudom ove ili one ideologije, izvršeno nasilje u istorijskoj nauci. Potom, to akademsko nasilje moglo je da posluži – a poslužilo i jeste, i to na različitim stranama – za nasilje u povesti.

Jedan aforizam, poodavno objavljen u novinama, koji je potvrđivao dobro znanu izreku da istorija jeste učiteljica života i tome pridodao da su našu učiteljicu silovali zlikovci, možemo sada ovako formulisati: povest je učiteljica života, ali našu učiteljicu života silovala je naša istorija.

U svakom slučaju, posle traumatičnog iskustva iz dve poslednje decenije, mnogi su zaslužili – a da je pravda brza, još za života bi i dobili – odmor od istorije, tačnije, i od istorije i od povesti.

Onaj ko je u nedelju, ili u ponedeljak, ušao u Paviljon „Cvijeta Zuzorić“ da vidi bitefovsku predstavu Bacača sjenki iz Zagreba „Odmor od povijesti“, koju su režirali Katarina Pejović i Boris Bakal – a pripada ovoj brojnoj grupi traumatizovanih istorijom (i/ili povešću) – dobio je pravedno zadovoljenje da se od istorije (i/ili povesti), ako ne trajnije, onda barem nakratko odmori. Ovo iskustvo, stečeno za pozorišne seanse u trajanju od sat i četrdeset munuta, naprosto se ne može zaboraviti.

Najpre vas iz predsoblja, uzimajući vas za ruku, u scenski prostor uvede osmehnuta osoba – onog ko ovo piše za ruku je povela jedna mila devojka – i, u tom prijatnom polumraku, nežno vam šapatom objašnjavajući šta treba da činite, odvodi vas do nekog od kreveta koji ćete sami izabrati u jednoj od, belim čaršavima pregrađenih, odaja. Tu vam raspremi krevet, pomogne da se raskomotite i legnete, te vas ušuška ćebetom od finog pamuka. Čuje se jedan muški glas koji čita bajku. Ako postoji raj, u njega ovako treba uvoditi!

Onda, do vaše glave (svakom ponaosob) neko priđe i, stojeći iza čaršava, počne da vam priča. Od čutog, čitaocima ću saopštiti jedan vic. Doktor: „Gospodine, živećete još godinu dana!“ Pacijent: „Od čega?“

U jednom trenutku čujete kako je neko dotrčao i kako, boreći se za dah, nešto govori. Na tren se uplašite? Pomislite da se dešava nešto strašno. Da čoveka neko progoni. Zatim sve utihne. Tada se setite da ste i sami bili tako zadihani kad ste kao dete, dok za vas još nije bilo ratova i politike, trčali kući da pitate da li pre večere još malo možete ostati napolju kako biste se igrali, jer svi su još tamo...

Zatim se četiri osobe okupljaju za stolom, osvetljene plamenom jedne male sveće. Svi koji leže mogu ih posmatrati iz svojih uglova. Dve žene i dva muškarca. Raspravljaju. Jedan, izgleda da je on najstariji, vidno je uznemiren. Koliko je moguće razabrati, čini se da je njegova ćerka odlučila da ode s momkom, a otac je računao da će ona i naredna tri meseca raditi u porodičnom kafeu. Majka opravdava ćerku. Otac se još više ljuti. Mladić ćuti i gleda ispred sebe. Sve je tako napeto, sad će se iz ove situacije izliti drama – tako nam izgleda. Međutim, otac, i dalje ljut na kći, pre nego što ode, izgovori nekoliko lepih reči mladiću. Sasvim je normalno da se ljudi ljute kad za to imaju razloga. To ne vodi nužno dramatičnim posledicama. Tako je to kad je čovek na odmoru od istorije!

Istog dana, tu na Kalemegdanu gde je i Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, pretučen je jedan australijski državljanin. To se desilo pre nego što je u pet po podne počela prva predstava „Odmora od povijesti“.