Наша историја током последње две деценије била је насилна, и многи би сасвим исправно могли за себе рећи да су жртве насиља у историји.

Када бисмо разликовали значење речи историја од значења речи повест, како то, по угледу на немачке, чине поједини српски и готово сви хрватски филозофи, онда бисмо могли јасније да искажемо тврдњу да нам је историја била насилна, а затим и да јасније одредимо или претпоставимо један општи узрок тог насиља.

Када бисмо, дакле, речју повест означавали само догађање током времена, а речју историја опис и тумачење низа догађаја у одређеном раздобљу, онда бисмо пре рекли да је наша повест, а не историја, током последње две деценије била насилна. Тако бисмо указали разговетно и на то да се последице тог искуства још увек осећају.

Осим тога, речју историја могли бисмо да означимо генерални узрок наше насилне повести. Наиме, ако су описи и тумачења догађаја из прошлости у нашој историји били нетачни, нејасни, злонамерни, или ако су важне појаве биле прећутане, онда је најпре од стране историчара, под принудом ове или оне идеологије, извршено насиље у историјској науци. Потом, то академско насиље могло је да послужи – а послужило и јесте, и то на различитим странама – за насиље у повести.

Један афоризам, поодавно објављен у новинама, који је потврђивао добро знану изреку да историја јесте учитељица живота и томе придодао да су нашу учитељицу силовали зликовци, можемо сада овако формулисати: повест је учитељица живота, али нашу учитељицу живота силовала је наша историја.

У сваком случају, после трауматичног искуства из две последње деценије, многи су заслужили – а да је правда брза, још за живота би и добили – одмор од историје, тачније, и од историје и од повести.

Онај ко је у недељу, или у понедељак, ушао у Павиљон „Цвијета Зузорић“ да види битефовску представу Бацача сјенки из Загреба „Одмор од повијести“, коју су режирали Катарина Пејовић и Борис Бакал – а припада овој бројној групи трауматизованих историјом (и/или повешћу) – добио је праведно задовољење да се од историје (и/или повести), ако не трајније, онда барем накратко одмори. Ово искуство, стечено за позоришне сеансе у трајању од сат и четрдесет мунута, напросто се не може заборавити.

Најпре вас из предсобља, узимајући вас за руку, у сценски простор уведе осмехнута особа – оног ко ово пише за руку је повела једна мила девојка – и, у том пријатном полумраку, нежно вам шапатом објашњавајући шта треба да чините, одводи вас до неког од кревета који ћете сами изабрати у једној од, белим чаршавима преграђених, одаја. Ту вам распреми кревет, помогне да се раскомотите и легнете, те вас ушушка ћебетом од финог памука. Чује се један мушки глас који чита бајку. Ако постоји рај, у њега овако треба уводити!

Онда, до ваше главе (сваком понаособ) неко приђе и, стојећи иза чаршава, почне да вам прича. Од чутог, читаоцима ћу саопштити један виц. Доктор: „Господине, живећете још годину дана!“ Пацијент: „Од чега?“

У једном тренутку чујете како је неко дотрчао и како, борећи се за дах, нешто говори. На трен се уплашите? Помислите да се дешава нешто страшно. Да човека неко прогони. Затим све утихне. Тада се сетите да сте и сами били тако задихани кад сте као дете, док за вас још није било ратова и политике, трчали кући да питате да ли пре вечере још мало можете остати напољу како бисте се играли, јер сви су још тамо...

Затим се четири особе окупљају за столом, осветљене пламеном једне мале свеће. Сви који леже могу их посматрати из својих углова. Две жене и два мушкарца. Расправљају. Један, изгледа да је он најстарији, видно је узнемирен. Колико је могуће разабрати, чини се да је његова ћерка одлучила да оде с момком, а отац је рачунао да ће она и наредна три месеца радити у породичном кафеу. Мајка оправдава ћерку. Отац се још више љути. Младић ћути и гледа испред себе. Све је тако напето, сад ће се из ове ситуације излити драма – тако нам изгледа. Међутим, отац, и даље љут на кћи, пре него што оде, изговори неколико лепих речи младићу. Сасвим је нормално да се људи љуте кад за то имају разлога. То не води нужно драматичним последицама. Тако је то кад је човек на одмору од историје!

Истог дана, ту на Калемегдану где је и Павиљон „Цвијета Зузорић“, претучен је један аустралијски држављанин. То се десило пре него што је у пет по подне почела прва представа „Одмора од повијести“.