Преиспитивања Михаила Марковића

Мало је оних који одиста познају велико, енциклопедијско и шездесет година грађено дело филозофа Михаила Марковића (1923–2010), али је много оних који о њему суде, са лакоћом и искључивошћу која иде од највишег уважавања и поштовања па до крајњег оспоравања и омаловажавања. Једни његово дело виде као непоновљив и доследан теоријски и практички ангажман за истину и слободу, за истинску људску заједницу, а други као промашен политички подухват. Ови други се уопште и не баве питањем о утемељености Марковићевих филозофских и теоријских ставова и о повезаности његовог политичког ангажмана са њима. Он је схваћен и оспораван, напросто, као пoлитички противник!

А реч је о Михаилу Марковићу, човеку чији је целокупни теоријски и практични подухват везан за настојање да се афирмише истинска критичка култура у времену свеопште апологије постојећег и затирању еманципаторских интереса и нада. У најобухватнијем разговору о својим идејама (у филозофском часопису Тheoria, 1983), филозоф је свој основни задатак видео као ангажман „за синтезу европске хуманистичке традиције, грађанских демократских тековина и традиционалних социјалистичких аспирација”! Он ту синтезу не разуме као прост збир разнородних елемената и не прибегава упрошћеној формули „социјализам плус демократија”, већ традиционалне социјалистичке аспирације разуме као доследну радикализацију прве две тековине и, ма колико то изгледало парадоксално, као могућност њихове истинске реализације!

Такав програм и ангажман изазивали су, међутим, не мало подозрење, осуде па и онемогућавање филозофове делатности, баш када је улазио у свој стваралачки зенит. Залагање за „грађанске демократске тековине” раније је водило сумњичењу да је „прозападни” и у својој земљи неподобан мислилац, а касније је, због залагања за „традиционалне социјалистичке аспирације”, онемогућаван и у земљи и у иностранству (као ангажовани и „непоправљиви социјалиста”, „националиста”, „идеолог” и сл.).

Све критике, разнолики притисци и прогони нису, међутим, поколебали Марковића у његовим уверењима и деловањима. Остао је недостижна мера доследности, самосвојности, истрајности, верности свом опредељењу и критичком држању, какву наша средина једва да познаје. Био је пример јединства дела и карактера и отеловљење ангажованог филозофа и интелектуалца у времену када се олако говори о крају филозофије, о „смрти филозофа”, када се уместо филозофа призива „јавни интелектуалац”, стручњак који јавно продаје своје услуге за потребе свеобухватне манипулације и производње пожељног или непожељног „имиџа” (баш попут „јавних” продавачица љубави или каквих других услуга!).

Марковић је сведочио, не само неким својим текстом, већ целокупним делом, да је „достојанство за критичког мислиоца исто толико важно колико и ум, страст према својим убеђењима и грађанска храброст”. Чинио је то до последњег дана и последњег даха (нарочито предано на трибини коју је водио у САНУ).

            *  *  *  *

Дело М. Марковића је један од темеља наше новије филозофије и несумњив прилог светској филозофији двадесетог века. Осам опсежних томова његових Изабраних дела из 1994. г. нису summa, већ само део филозофовог стваралаштва. У последњим годинама уследило је још шест нових књига, а исто толико је остало у припреми. Бројна издања на великим светским језицима и широм света, од Мексика до Кине, сведоче о угледу њиховог аутора и о деловању његове мисли. Импресивна је листа универзитета широм света на којима је деловао, значајних организација којима је припадао, пројеката на којима је сарађивао, филозофа и научника са којима се сусретао и расправљао о најважнијим проблемима филозофије и савременог света. У „Филозофским сусретима” он примећује да се, од великана филозофије двадесетог века, није сусрео само са Хајдегером и Лукачем! Скоро да ни стручњаци за савремену филозофију нису чули за сва имена филозофа који су били Марковићеви саговорници. Оставио је драгоцена сведочанства о сусретима са оним најзначајнијим међу њима, а реч је о А. Ејеру, Б. Бланшару, Б. Раселу, Ж. П. Сартру, Л. Колаковском, Х. Маркузеу, К. Поперу, Г. Х. Рихту, Е. Фрому, Р. Карнапу, А. Шафу, Н. Чомском, Е. В. Иљенкову, Л. Голдману, К. Косику и Р. Коену. Остали су необјављени разговори са Блохом, Хабермасом, Квајном, Нејгелом, Тарским, Гудманом, Лакатошем, Рортијем, Патнамом, Дејвидсоном, Апелом, Камбаертелом, Стросном, Крипкеом, Тејлором, Миро Кваседом, Авинеријем, Бунгеом, Ингарденом, Еделом, Бернстеином, Хинтаком, Кучурадуом и др.

Поменута отвореност према друкчијим мишљењима обележава Марковићево држање од његових почетних корака у филозофији. Велика је заблуда мислити да је његова генерација, прва која је стасала после Другог светског рата, била затворена у марксистички видокруг. Управо је окренутост европским филозофским токовима подстакла њено брзо сазревање и афирмацију. Када се млади и свестрано заинтересовани Марковић опредељивао између ЈНА (где је већ био капетан), шаха (где је био капитен и играч репрезентације) и филозофије (коју је био тек завршио) – изабрао је филозофију и посветио се логици. Докторирао је са амбициозним радом Формализам у савременој логици и почео своју академску каријеру. Али, изградивши своје марксистичко полазиште у критици стаљинистичке ревизије филозофије, отишао је у Лондон на специјализацију. Ту је, у сасвим друкчијој филозофској средини, проверавао ваљаност свог схватања логике и филозофије и своју оспособљеност за расправљање филозофских проблема. Стечено искуство је оставило дубоки траг не само на Марковићево бављење филозофијом, већ и на круг његових сарадника у Београду. Чак се говорило о Марковићевом „Београдском филозофском кругу”.

Марковићево стваралаштво и досезање пуне филозофске зрелости означава књига Дијалектичка теорија значења, која је раније логичко допунила језичким испитивањем мишљења. У средиште наше филозофије већ је била дошла категорија праксе (уместо одраза) и њено свестрано тематизовање. Марковићевом књигом учињен је корак од одраза ка значењу, ка значењском испитивању праксе и проблемима језика. Ова расправа уврстила је аутора у ред најзначајнијих филозофа који су семантичка питања учинили важном филозофском темом. Превод овог дела на енглески и пољски језик, тј. у срединама које су предњачиле у расправљању семантичких проблема, било је велико признање аутору и задобијање угледа који је годинама потом бивао све већи. У земљи је књига добила највиша признања и награде, а њен аутор и место у Академији наука. Са поменутом књигом престаје доминација логичких и семантичких питања и у средише Марковићевих интересовања ступа темељније преиспитивање појмова праксе, дијалектике и хуманизма, проблематика коју је Марковић именовао властитом кованицом – „дијалектички хуманизам”.

Није прилика ни за најсажетије коментарисање Марковићевих схватања појма праксе, по коме је и названа једна оријентација хуманистички усмерене марксистичке филозофије и чувени часопис, домаће и међународно гласило те мисли. Ваља напоменути тек то да је Марковић у свом дијалектичком и синтетичком стилу покушао да измири емпиријско и нормативно поимање праксе и, што је још карактеристичније, да обједини значења која су се налазила у изворним појмовима грчке филозофије као појесис и праксис. Тиме је ступио у дијалог са Хабермасом и Франкфуртским кругом, с намером да отклони свођење праксе на комуникативну делатност и рационалност.

Марковићево особено повезивање дијалектике и хуманизма у појму „хуманистичке дијалектике”, тј. хуманистичке критике стварности, водило га је продубљеним анализама људске природе, могућности еманципације и све више етичким темама.

Најбољи израз његовог писања су есеји карактеристичног наслова – Преиспитивања (1972. и 2004). Они именују управо оно што је у основи свих Марковићевих радова: стално преиспитивање властитих становишта, али још и више – појмова којим говоримо о савременом свету и животу, традицији и савремености. Баш због тога, овај наслов може да понесе целокупно Марковићево дело, исто тако као што су и књиге његових аутобиографских записа и сећања добро именоване као Јуриш на небо.

Марковићево деловање у филозофији и у нашој култури памтиће се и по невиђеној енергији и сталној спремности за дијалог и потпуној преданости свом позиву.