Клаудио Магрис је приповедач који ничим не маскира свој приповедни поступак, већ, с пуним поверењем у моћ књижевног истраживања истине, отворено расправља са изворима за своје теме било да су они искуствени, књижевни или историјски. На примеру три различите књиге прозе објављене на српском у Издавачкој кући Архипелаг (Ви ћете, дакле, разумети, Нагађања о једној сабљи и Микрокосмоси) издвајамо неколико особина које одликују Магрисов рукопис.

Најпре, усредсређење на саму срж теме, без дескрипцијског наслојавања и увода, чиме постиже почетни исказни набој који следи до краја. Затим испитивање, личности, објекта или радње из непосредне близине, прозним истражним разлагањем изразитих појединости и важних детаља, при чему задивљује његова минуциозна приповедачка опсервантност којој не измиче ниједна значајна ситница. Потом, мајсторско преплитање стварних и измаштаних чињеница, одлично пронађен начин којим градира приповедни развој текста. То делује као својеврсни документарни поступак, при чему се документ надграђује фикцијом или се пак измишљена претпоставка документује фактичким догађајем, тако да престаје да буде важно шта је чему претходило.

Осим тога, Магрисов рукопис одликује умеће финог иронијског сенчења дато најчешће кроз коментаре јунака, а понекад и као ауторска опаска или ближе тумачење појаве, личности или догађаја. Треба истаћи и врхунско наративно структурирање, односно прозну композицију која наоко делује лежерно, као непосредан запис, природни ток нечијег излагања, а у ствари је пажљиво одабран и изнутра вешто израђен приповедни проседе.

Збирком приповедака Микрокосмоси (издање „Архипелаг”, 2009, превод Снежана Милинковић), у којој свака прича за себе представља микрокосмос, Магрис нас уводи у невиђени ковитлац живота, митских наноса, историјских чињеница и предања преуређених у праве породичне саге. Ту је нарацијска променада необичних болесника, још чуднијих лекара, измишљених и стварних догађаја из баштине старе Аустроугарске и њених наследних заслуга и кривица које сасвим другачије тумачимо у ова модерна и постмодерна времена.

Предлажем читаоцу да читање ове изванредне књиге почне од приповетке Снежник у којој је Магрис мајсторски сложио мноштво различитих приповедних елемената, од стварних личности, мемоарских појединости, ослушкивања лутајућих нагађања и прича, до историјских цитата и философских опажања о шуми као симболу изазовне, а неодгонетљиве слојевитости.

Туристичка кота Снежник, погранично место различитих држава, памти сопствену прошлост и садашњост сећањем, казивањем и написима својих оданих мештана, намештеника, сталних, случајних и невољних посетилаца или за то место животно пасионирано везаних заљубљеника.

Један од њих, Драго Каролин, Словенац, школован у хабзбуршкој Аустрији, оставио је и драгоцене записе, а да су они тачни и да им се може веровати, најбоље говори једна мемоарска епизода приче којом је Магрис вешто заокружио његов портрет. Каролин у дубокој старости лежи на болесничкој постељи. 

Клаудио Магрис (фотодокументација "Политике")

Драгим пријатељима који су дошли да га обиђу у болести поклања по разгледницу Снежника на чијој је полеђини исписао неколико својих опроштајних стихова на немачком. Но, чим се мало опоравио, написао им је писма са извињењем, јер, наводно, његова жена мисли да је погрешио у једном стиху. Уместо тај брег, написао је то брег, што се, њему, зналцу граматички правилног, књижевног немачког, поткрало као неопростива погрешка. Јасно је, дакле, да такав човек не би могао да пише произвољне измишљотине или наручене неистине о било чему. Другим речима, наш писац том епизодом, заправо, открива свој критеријум за преузимање документарног слоја за свој приповедачки приступ и истиче да цени, тражи и налази поуздане изворе, што је једна од његових ауторских особина.

Снежник је приповетка уобличена као какав музички рондо у којем се с продубљеним изменама понавља основна тема, у овом случају мотив шуме. („Шума је, истовремено, подизање и брисање граница. Многострукост различитих и супротстављених светова у великом јединству које их обавија и растаче.”) Шума је у извесном смислу и јунакиња његове приче, уз мрког медведа који је пак главни јунак свих домаћих и ловачких похода и усмених претеривања о њему у различитим доживљајима и згодама из лова.

Стални посетилац Снежника, који се у приповеци јавља као глас коментатора, није никад видео живог мрког медведа, познаје га само с бројних фотографија, од којих је једна добро сачувана на неком тавану у Илирској Бистрици. „На њој се виде шума, затим ватра и око ње и убијеног медведа неколико ловаца.

Тито с рукама на коленима и Кардељ са црвеним образима љубитеља кобасица. Нажалост, ту је и Кавчич, лидер који је пао у немилост одмах пошто је слика довршена и који је био разлог што она није могла да добије какво достојније место, већ је морала да буде повучена из оптицаја.” Но, важнији од тога је врхунски Магрисов опис убијене животиње, односно коментар увеличане фотографије. „Медвед на земљи добро је ухрањен, и изгледа као да није мртав, већ као да блажено спава, као да можемо да га чујемо како хрче, једини је који ужива у толиким превратима.”

Писац нас тако наводи на даље нагађање на основу слике. Можда је та, како писац каже, добро ухрањена животиња, мрки медвед, одмах после фотографисања враћен назад у зоолошки врт, одакле је и позајмљен за прилику у којој је слика настала, а где се сутрадан ујутру вероватно пробудио жедан и с јаком главобољом.

Причу о Снежнику, планинској коти изнад Илирске Бистрице, почиње златоусти, вазда на причу готов, господин Самец, али је никад не доврши. Делом зато што је највећи број слушалаца чуо небројено пута, па га слободно прекидају, знајући да ће он наставити кад год му се укаже прилика, а делом и због тога што се шума о којој приповеда не да описима, она се, у ствари, причи отима, јер се ова шума најбоље прича сама собом. То нам сам писац на крају објашњава: „Ове приче говоре о шуми која је другачија, која је недодирљива и не дозвољава да је ико ухвати, већ посипа стазе лажним путоказима и погрешкама, неспретностима и забунама, као што су несреће недељних ловаца што пуцају једни на друге.”

Да, да, треба додати то, да шуму, наравно, не може да оприча нити њену симболику да протумачи и продуби који било Самец, џаба му труд, јер она тражи вичног и осведоченог мајстора као што је Клаудио Магрис, да му се повери. Кад би сваки Самец умео да одгонетне и протумачи шуму, ко би онда био Клаудио Магрис.