ROMANSIRANE BIOGRAFIJE
Kada govorimo o prozi Laure Barne, svakako bi trebalo napomenuti da ova spisateljica ne robuje malim i velikim fabulama i da u svim svojim knjigama neguje gotovo sve vrste diskursa: i filozofski i esejistički i epistolarni i poetski i narativni…

Svi oni koji su imali priliku da pročitaju njena prethodna tri romana Protovir (2003), Nevolje gospodina T. ili suteren (2005) i Crno telo (2007) složiće se da Laura Barna neguje i donosi u srpsku književnost jedan potpuno nov i bogat jezik i rečenicu koji njenim delima daju tako bitan lični pečat i prepoznatljivost… Sve ove reference karakterišu i njen najnoviji roman Moja poslednja glavobolja (Zavod za udžbenike, Beograd, 2008) koji je kompoziciono organizovan kao dijalog glavne protagonistkinje, volšebne Isidore Sekulić i zagonetnog Poete. Ovaj roman se, istina, nekim unutrašnjim nevidljivim nitima vezuje za prethodni roman Crno telo (inače, posvećen svevremenom pesniku Lazi Kostiću), ali ga u svojim novim stvaralačkim svojstvima prevazilazi.

U romanu Moja poslednja glavobolja Laura Barna progovara u prvom licu jednine kroz lik Isidore Sekulić „pozajmljujući“ joj sav svoj spisateljski dar i literarni instrumentarijum… Ovaj roman je izvorna i darovito pisana knjiga u formi ispovedne proze; ima u njoj više raznovrsnih sadržajnih tokova koji se zasnivaju na realnim i često konkretnim životnim činjenicama (odslikanim u preoštrim kritikama Jovana Skerlića, toplim pismima i razumevanju Milana Kašanina, saputničkoj patnji Vladislava Petkovića Disa, Milana Rakića i drugih savremenika), ali ima u njemu i elemenata sugestivne moderne fantastike (kao što je gorepomenuti dijalog sa zagonetnim, da ne kažemo – imaginarnim Poetom), ima simbolike i parabola (posebno između Isidore Sekulić i same autorke), a često i promišljenih i veoma funkcionalnih satiričnih poteza (naglašenih u junakinjinom gotovo iracionalnom razumevanju i praštanju neodmerenih i neargumentovanih grubosti nanetih joj od strane tadašnje dežurne kritičke svesti personifikovane u liku Jovana Skerlića).

U romanu Moja poslednja glavobolja prisutna su dva sadržajna sloja – u svom osnovnom toku Laura Barna kroz lik Isidore Sekulić analizira vreme, zbivanja, događaje, atmosferu, ljudske strasti i karaktere u prvoj polovini dvadesetog veka. Svoju analizu tog vremena sa svim njegovim bremenitim protivrečnostima ova je spisateljica zasnovala na činjenici da je to bilo novo vreme u kome se živelo burno i dinamično, da su to bile godine koje su bile prožete snažnim duhom revolucije i svim onim društvenim i psihološkim preobražajima koje je ona pokrenula u vremenu i ljudima.

Kako su to bile godine u kojima su se dogodila oba svetska rata, to su se gotovo neprekidno, burno i dramatično, osećale njihove posledice. Bilo je prisutno nastojanje da se u svemu primene ideje nove svesti, da se intenziviraju procesi oslobađanja novih i zdravih ljudskih energija, bila je prisutna volja da se stvore intenzivniji i raznovrsniji životni sadržaji, da se prevaziđe stari način života, ali koliko god su ta nastojanja bila živa i angažovana, postojale su i mnoge prepreke koje su onemogućavale brzu dinamiku i koje su sputavale progresivne prevratničke duhove kakva je bila Isidora Sekulić.

Inače, Isidora je u ovoj knjizi prikazana kroz akribijski portret, upravo onakva kakva je i bila sa svim svojim kontradiktornostima: kao ranjiva a istovremeno i snažna, škrta na vremenu – a istovremeno širokogrudna prema drugima, neshvaćena i obezvređivana od tadašnjeg književnog establišmenta i pojedinih kolega – a istovremeno plemenita, hrišćanski plaha i puna razumevanja prema istim, što ju je oduvek činilo uzvišenom i jedinstvenom pojavom u istoriji srpke književnosti i kulture uopšte.

Protivurečnosti filozofskog sistema kojim Isidora Sekulić živi život žene pisca slobodarskih nazora, pristajanjem na dobrovoljno zatočeništvo, ne samo u sopstvenoj sobi već i u krajnje patrijarhalno orijentisanom društvu, koliko i poricanje takvog stanja stvari svojim upornim stvaralaštvom, kao da je paradigma nekog šireg konteksta i vremena i prostora: odnosa male balkanske sredine – Srbije – spram Istoka i Zapada.

Laura Barna je za taj složen, dinamičan i dramatičan život imala veoma razvijena čula, osetila je i analitički dobro razvila mišljenja o egzistencijalnim društvenim i psihološkim karakteristikama toga vremena. Svoju analizu postavila je i izvela tako da njen roman Moja poslednja glavobolja u glavnim tokovima ispoljava punu kritičku idejnu zrelost i nameće se kao angažovana vizija sveta.

Laura Barna nije u osnovnom sloju romana išla samo za tim da ispriča jednu moguću, stvarnu priču o životu Isidore Sekulić i njenih Orfejevih saputnika i sapatnika u prvoj polovini dvadesetog veka, njena je priča prožeta novom svešću koja je u ljudima i u njihovom integralnom životu proizašla iz bunta i nove svesti. Ta preobražena svest čini egzistencijalnu osnovu ovog romana i ona je prisutna u svemu što se u njemu zbiva.

Kroz roman Moja poslednja glavobolja (koji je, to na ovom mestu posebno naglašavam, izuzetno zahvalan za dramatizaciju i ekranizaciju) Laura Barna je ispisala lucidni rekvijem Isidori Sekulić i na najlepši način obeležila pedesetogodišnjicu od smrti nesumnjivo jedne od najumnijih (uz Kseniju Atanasijević i Anicu Savić-Rebac) Srpkinja dvadesetog veka.