U predgovoru knjige Ivana Đurića (1947–1997)  „Vlast, opozicija, alternativa“ (Helsinški odbor za ljudska prva u Srbiji, 2009), koju je priredila i naslovila, Latinka Perović autora, s dubokim uvažavanjem, određuje kao racionalnog srpskog nacionalistu.

S obzirom na to da Đurićevo političko delovanje predstavlja konzistentnu, u oštrini istrajnu, kritiku srpskog ratnohuškačkog nacionalizma koji je skraja osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka režim sprovodio a većina stanovništva i dobar deo politički organizovne opozicije odobravali – pitamo se kako je moguće da jedan nacionalista bude protivnik nacionalizma, odnosno da onaj ko se u punoj intelektualnoj i moralnoj kondiciji bori protiv nacionalizma, sam bude nacionalista? Perovićeva tu mogućnost očigledno utvrđuje pridevskom distinkcijom – čime ne samo što se uočava suštinska razlika između racionalnog i aracionalnog nacionalizma, nego i to da nacionalizam po sebi ne znači ništa. Bez atributa, nacionalizam je nešto bez svojstava čijom se neodređenošću može opasno manipulisati – kao kad oni koji sebe nazivaju naprosto nacionalistima nacionalizam ushićeno definišu kao ljubav prema sopstvenoj naciji, dakle kao nešto po sebi razumljivo i pozitivno, iz čega sledi da je nemoralno ne biti nacionalista. Tu, međutim, imamo posla s prividom, a privid je u političkom životu zlokoban.

Svako ko sebe smatra nacionalistom svoju ljubav prema sopstvenoj naciji obavezno izražava u političkom kontekstu, na taj način pomenuta neodređenost, ono ništa nacionalizma postaje delatno. To ništa u politici postaje ništeće. Mi smo to kao građani Srbije iskusili tako snažno da još uvek savladavamo posledice tog iskustva.

Nazivajući ga racionalnim nacionalistom, Latinka Perović je htela da ukaže na to da je Ivan Đurić u svoj nacionalni politički program (za koji su, uzgred budi rečeno, na predsedničkim izborima građani višenacionalne Vojvodine tako glasali da je ovaj kandidat u pokrajini osvojio najviše glasova) uveo kosmopolitske, univerzalne principe slobode i pravde, da je, jednom reči, Srbe video kao politički narod ravnopravan među evropskim narodima, a ne kao pleme u pretpolitičkom stadijumu. Racionalni nacionalizam podrazumeva odgovornost političkih predstavnika koji pripadaju najbrojnijoj naciji za građansku jednakost svih.

Možda bi bilo još verodostojnije da je Perovićeva Đurića nazvala racionalnim srpskim rodoljubom, naročito ako se ima u vidu da je on pred kraj života – čitamo na jednom mestu u njegovoj posthumnoj knjizi – rekao kako je u Srbiji vreme da rodoljubi izgrade sve ono što su nacionalisti uništili. No, tako bi se, bez sumnje, izgubilo ovo značajno razlikovanje koje neatribuiran nacionalizam implicitno određuje kao ništavilo.

Osnovna tema knjige, objavljena već u naslovu rečju alternativa, konfontiranom rečima vlast i opozicija, jeste političko mišljenje koje je, iako bremenito egzistencijalnim smislom, u jednom vremenu ostalo nemoćno. Odista, političko mišljenje briljantnog profesora vizantijske istorije, Ivana Đurića, predstavljalo je alternativu onoj krucijalnoj tački u kojoj su se spajale politike pozicije i opozicije – a to su takozvani nacionalni ciljevi. Opozicija je bila protiv rata koji je vodila vlast, ali, uglavnom, ne i protiv ciljeva tog rata za proširenje granica (štaviše, neke opozicione stranke su regrutovale svoje članove za borbene jedinice u Hrvatskoj i Bosni). Đurić (naravno, ne jedini) bio je odlučno protiv tih ciljeva oko kojih je, što javno što tajno, bio postignut konsenzus političke i intelektualne elite.

Kao državne treba priznati administrativne granice republika u nekadašnjoj federaciji. Istovremeno, novonastale države na tlu bivšeg saveza treba međusobno da se priznaju. Kosovu i Vojvodini vratiti autonomiju i izvršiti regionalizaciju Srbije. To su, između ostalog, bili stavovi Ivana Đurića pre početka ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Regionalizacija, decentralizacija, građansko društvo, priznavanje počinjenih zločina od strane države a u ime nacije, suđenje ratnim zločincima, otvaranje arhiva tajnih policijskih i vojnih službi, lustracija... sve to, dvanaest godina posle smrti Ivana Đurića, čeka nekog Ivana Đurića koji bi ovog puta, osim volje i pameti, imao i političke moći da se s tim uhvati u koštac.        

Ipak, ne treba zaboraviti da istoriju, kulturnu i političku, uz glavne, čine i skrajnuti i skriveni tokovi intelektualne i moralne borbe, tokovi što ponirući pri samom izvoru kasnije mogu postati vidljivi i snažni.