У предговору књиге Ивана Ђурића (1947–1997)  „Власт, опозиција, алтернатива“ (Хелсиншки одбор за људска прва у Србији, 2009), коју је приредила и насловила, Латинка Перовић аутора, с дубоким уважавањем, одређује као рационалног српског националисту.

С обзиром на то да Ђурићево политичко деловање представља конзистентну, у оштрини истрајну, критику српског ратнохушкачког национализма који је скраја осамдесетих и током деведесетих година прошлог века режим спроводио а већина становништва и добар део политички организовне опозиције одобравали – питамо се како је могуће да један националиста буде противник национализма, односно да онај ко се у пуној интелектуалној и моралној кондицији бори против национализма, сам буде националиста? Перовићева ту могућност очигледно утврђује придевском дистинкцијом – чиме не само што се уочава суштинска разлика између рационалног и арационалног национализма, него и то да национализам по себи не значи ништа. Без атрибута, национализам је нешто без својстава чијом се неодређеношћу може опасно манипулисати – као кад они који себе називају напросто националистима национализам усхићено дефинишу као љубав према сопственој нацији, дакле као нешто по себи разумљиво и позитивно, из чега следи да је неморално не бити националиста. Ту, међутим, имамо посла с привидом, а привид је у политичком животу злокобан.

Свако ко себе сматра националистом своју љубав према сопственој нацији обавезно изражава у политичком контексту, на тај начин поменута неодређеност, оно ништа национализма постаје делатно. То ништа у политици постаје ништеће. Ми смо то као грађани Србије искусили тако снажно да још увек савладавамо последице тог искуства.

Називајући га рационалним националистом, Латинка Перовић је хтела да укаже на то да је Иван Ђурић у свој национални политички програм (за који су, узгред буди речено, на председничким изборима грађани вишенационалне Војводине тако гласали да је овај кандидат у покрајини освојио највише гласова) увео космополитске, универзалне принципе слободе и правде, да је, једном речи, Србе видео као политички народ равноправан међу европским народима, а не као племе у претполитичком стадијуму. Рационални национализам подразумева одговорност политичких представника који припадају најбројнијој нацији за грађанску једнакост свих.

Можда би било још веродостојније да је Перовићева Ђурића назвала рационалним српским родољубом, нарочито ако се има у виду да је он пред крај живота – читамо на једном месту у његовој постхумној књизи – рекао како је у Србији време да родољуби изграде све оно што су националисти уништили. Но, тако би се, без сумње, изгубило ово значајно разликовање које неатрибуиран национализам имплицитно одређује као ништавило.

Основна тема књиге, објављена већ у наслову речју алтернатива, конфонтирaном речима власт и опозиција, јесте политичко мишљење које је, иако бременито егзистенцијалним смислом, у једном времену остало немоћно. Одиста, политичко мишљење бриљантног професора византијске историје, Ивана Ђурића, представљало је алтернативу оној круцијалној тачки у којој су се спајале политике позиције и опозиције – а то су такозвани национални циљеви. Опозиција је била против рата који је водила власт, али, углавном, не и против циљева тог рата за проширење граница (штавише, неке опозиционе странке су регрутовале своје чланове за борбене јединице у Хрватској и Босни). Ђурић (наравно, не једини) био је одлучно против тих циљева око којих је, што јавно што тајно, био постигнут консензус политичке и интелектуалне елите.

Као државне треба признати административне границе република у некадашњој федерацији. Истовремено, новонастале државе на тлу бившег савеза треба међусобно да се признају. Косову и Војводини вратити аутономију и извршити регионализацију Србије. То су, између осталог, били ставови Ивана Ђурића пре почетка ратова у бившој Југославији.

Регионализација, децентрализација, грађанско друштво, признавање почињених злочина од стране државе а у име нације, суђење ратним злочинцима, отварање архива тајних полицијских и војних служби, лустрација... све то, дванаест година после смрти Ивана Ђурића, чека неког Ивана Ђурића који би овог пута, осим воље и памети, имао и политичке моћи да се с тим ухвати у коштац.        

Ипак, не треба заборавити да историју, културну и политичку, уз главне, чине и скрајнути и скривени токови интелектуалне и моралне борбе, токови што понирући при самом извору касније могу постати видљиви и снажни.