Igrom čudnog slučaja, film Sveti Georgije ubiva aždahu, najskuplji srpski film do sada, naš je kandidat za Oskara u sledećoj godini. Pošto je prvoplasirani kandidat, film Darka Lungulova „Tamo i ovde”, velikim delom na engleskom jeziku, ne može se smatrati potpuno – po „tamošnjim” propozicijama – srpskim filmom („filmom van engleskog govornog područja”). Dok drugoplasirani, koji šaljemo kao srpski film , tj. na srpskom je jeziku, „ovdašnji” je, ali po „tamošnjim” standardima.

I nije toliko presudno to da li je pravljen sa namerom da ga gleda strana ili domaća publika, koliko je fatalno za nas što smo propustili da dobijemo jedno izuzetno delo ogromne poetske snage. Film koji bismo sa ponosom mogli da istaknemo kao reprezentativan srpski film. Ovako, u Ameriku odlazi da nas predstavlja Aždaha sa „tamošnjim” tretmanom nas samih. U svemu tome, kao i u svakoj lošoj priči, ima i nečeg pozitivnog.

Čuveni tekst našeg dramatičara Duška Kovačevića režirao je poznati reditelj Srđan Dragojević. Sve je slutilo na dobro, pa je država svesrdno i izdašno pomogla projekat od koga su svi očekivali mnogo. Ali, u umetnosti nikada ne možete ići na sigurno – uvek nešto može da vas izneveri – zato umetnost i jeste nešto vredno, jer se ne dešava uvek i svakom. Vrhunska ostvarenja umetnosti ne nastaju „po planu”. I ne postoji siguran recept.

Šta se zapravo desilo sa Aždahom i da li ju je progutao mrak?

Formalno, a i metaforično, izgleda da jeste. Iako je snimao vrsni direktor fotografije (Dušan Joksimović), film je velikim delom pod pitanjem tehničke ispravnosti. Da li je greška do laboratorije, ili je to bila mistična želja reditelja, koja bi potkrepila tekstualnu metaforu „srpskog mraka”, (ujedno sprečila i pirateriju), ili nešto treće, činjenica je da veliki deo filma čine noćne scene koje su na granici vidljivog. U to je mogao da se uveri svaki gledalac u bioskopu. 

Uprkos prašini koju su pojedini poslanici digli zbog navodne neautentičnosti istorijskih zbivanja u ovom filmu, Dragojevićev film može da se posmatra kao postmoderni primer istoriografske metafikcije: On i nije rađen da bi oponašao stvarnost i ne postoji istina kojoj bi odgovarao, već je autor upućen na sebe i sopstveno viđenje istine, s kojom može da se poigrava. A to poigravanje se, izgleda, zbiva u mraku.

O čemu je u ovom filmu, zapravo, reč? I zašto srpska kinematografija u njemu nema relevantno umetničko ostvarenje. Da li je vreme umetnosti prošlo?

Verovatno je umetnički naum bio ispravan. Trebalo je demitologizovati istoriju (humorno se poigravajući tragičnim), povezati lične sudbine sa istorijskim i napraviti presek „našeg mentaliteta” kroz delotvornu poentu. Međutim, sa nekim svetinjama je opasno igrati se, i to uglavnom mogu samo virtuozi. Najuži stožer priče bio bi melodramski okvir između Gavrila, Katarine i Đorđa, međutim, on je sproveden neubedljivo i maliciozno. Milutin Milošević, sem fizičke pojave a la Korto Malteze, posve psihološki površno ostvaruje osakaćenog Gavrila, time srozavajući dramski preuveličanog oponenta u liku Đorđa (Lazar Ristovski), a između njih, sem vizuelne artificijelnosti lika, bledunjava figurina Katarine (Nataša Janjić) gotovo da mehanicistički monotono razvlači ionako krhke odnose među njima. Veliki broj krupnih planova gotovo da je neshvatljiv, intimizira se film koji svoju egzistenciju gradi na tome da bude istorijski spektakl.

Zatim, u filmu su predstavljeni „zdravi” protiv „bolesnih” Srba, tj. bogaljasti „škart” u kontrastu sa zdravima ili onima koji će to tek postati. Bizaran konflikt, izgrađen na običnoj kleveti, narasta do te mere, da borba na frontu protiv Austrougara pada u, gotovo nevažan, treći plan. Završnu scenu filma čini brehtovski oslikan par žena koje na kolicima nose svoje mrtve muževe, a sav mrak oko njih, zapravo, zaklanja gomile mrtvih, u pacifističkoj poruci da se okanemo ratovanja (kada u miru ionako sve zadobijeno gubimo).

Međutim, svojevrsno sprdanje sa srpskim seljakom – koji je iznedrio pobedu u Prvom svetskom ratu (!), na granici je dobrog ukusa u filmu. Tome doprinosi i tendenciozni izbor „urbanih” glumaca (beogradski krug dvojke), koji zarad sopstvene neautentičnosti ili pomanjkanja talenta, nisu mogli ili hteli da ulože makar i dozu empatije da bi predstavili herojske likove koji su se borili na frontu. Aždaha postaje dragocen primer, upravo nam pokazujući kakvi smo mi to danas, nemoćni čak i da oponašamo naše slavne pretke. Dragojević je izgradio metaforu u kojoj, gledajući sami sebe u ogledalu bogaljastih i kljastih ratnika – koji treba da pomognu ovim zdravima – vidimo nas same i našu savremenu istorijsku zbilju. Ili, zbilju nemoći srpske kinematografije (ako to uopšte postoji) da ostvari nekakvo ozbiljno delo.

Sfumato-efekat na tamnom nebu punom oblaka i leonardovska slika Svetog Georgija, sačinjena od oblaka koji se u par navrata pojavljuje napaćenom narodu, može da se protumači kao još jedan od pokušaja da se ono što treba da predstavlja ikoničan lik – nalazi daleko od nas, i to u sferi daleke tame na nebu. Da li nam ovde reditelj potvrđuje mrak koji nas neprestano kroz istoriju prati, ili se to „postmoderno” svetlo skriva u tami neba, ostavićemo publici i vremenu koje je pred nama da prosudi.

Ipak, nekoliko je svetlih znamenja u mraku filmskog prosedea. Jedno je nedovoljno iskorišćena, ali ipak upotrebljena, sjajna scenografija Miljena Kljakovića Kreke (ovenčana godišnjom nagradom UFUS-a). Tu je i kvalitetno odigrana uloga kapetana Tasića (Branislav Lečić), koja na ekstreman i „eksplozivan” način dočarava ličnost srpskog vojskovođe. Nažalost, nije bilo dovoljno rediteljske imaginacije koja bi iskoristila sve potencijale u sceni u kojoj umire deda Aleksa (odlični Bora Todorović), koja je mogla postati antologijska, da nije svedena na artistički geg.

Film bi, svakako, trebalo da ima izvesnog uspeha kod inostrane publike, mada je i Oskara lepo priželjkivati, pogotovu ako se ima u vidu da je Aždaha prepuna citata (omaža) poznatim svetskim rediteljima, od kojih je najuspeliji onaj iz Kjubrikovog filma Staze slave, u kome Kirk Daglas (a kod nas Lazar Ristovski), dugačkim rovom pohodi svoje vojnike. Impozantno deluje sračunato postizanje efekta kod publike (!), u usporenom snimku, muzički izvajana scena napada i bitke Srba s neprijateljem.

Najveću zvezdu svetilju, i formalno-stilski i glumački, kako na početku filma, tako i na kraju, sa jednim malim fenjerčetom koga gasi (jer ga je deda Aleksa naučio da hoda u mraku), predstavlja Vane siroče, koga iznenađujuće dobro igra dečak, naturščik Predrag Vasić. Mala svetiljka siročeta, da se poslužimo rečima s početka filma, za nas ovde, značajnije svetli u našoj tami, nego sva pariska svetlost skupa. Tako se Aždaha na kraju smilovala, te nam nudi izvesnu nadu u vidu generacija koje dolaze i koje će, pored ostalog, nadamo se, doneti i „više svetla” ovom narodu, kao i bolja i kvalitetnija filmska ostvarenja.