Спектакуларна историографска метафикција: Лазар Ристовски као Ђорђе у „Светом Георгију”

Игром чудног случаја, филм Свети Георгије убива аждаху, најскупљи српски филм до сада, наш је кандидат за Оскара у следећој години. Пошто је првопласирани кандидат, филм Дарка Лунгулова „Тамо и овде”, великим делом на енглеском језику, не може се сматрати потпуно – по „тамошњим” пропозицијама – српским филмом („филмом ван енглеског говорног подручја”). Док другопласирани, који шаљемо као српски филм , тј. на српском је језику, „овдашњи” је, али по „тамошњим” стандардима.

И није толико пресудно то да ли је прављен са намером да га гледа страна или домаћа публика, колико је фатално за нас што смо пропустили да добијемо једно изузетно дело огромне поетске снаге. Филм који бисмо са поносом могли да истакнемо као репрезентативан српски филм. Овако, у Америку одлази да нас представља Аждаха са „тамошњим” третманом нас самих. У свему томе, као и у свакој лошој причи, има и нечег позитивног.

Чувени текст нашег драматичара Душка Ковачевића режирао је познати редитељ Срђан Драгојевић. Све је слутило на добро, па је држава свесрдно и издашно помогла пројекат од кога су сви очекивали много. Али, у уметности никада не можете ићи на сигурно – увек нешто може да вас изневери – зато уметност и јесте нешто вредно, јер се не дешава увек и сваком. Врхунска остварења уметности не настају „по плану”. И не постоји сигуран рецепт.

Шта се заправо десило са Аждахом и да ли ју је прогутао мрак?

Формално, а и метафорично, изгледа да јесте. Иако је снимао врсни директор фотографије (Душан Јоксимовић), филм је великим делом под питањем техничке исправности. Да ли је грешка до лабораторије, или је то била мистична жеља редитеља, која би поткрепила текстуалну метафору „српског мрака”, (уједно спречила и пиратерију), или нешто треће, чињеница је да велики део филма чине ноћне сцене које су на граници видљивог. У то је могао да се увери сваки гледалац у биоскопу. 

Упркос прашини коју су поједини посланици дигли због наводне неаутентичности историјских збивања у овом филму, Драгојевићев филм може да се посматра као постмодерни пример историографске метафикције: Он и није рађен да би опонашао стварност и не постоји истина којој би одговарао, већ је аутор упућен на себе и сопствено виђење истине, с којом може да се поиграва. А то поигравање се, изгледа, збива у мраку.

Балкански Корто Малтезе: Милутин Милошевић и Наташа Јањић у Драгојевићевом филму

Вероватно је уметнички наум био исправан. Требало је демитологизовати историју (хуморно се поигравајући трагичним), повезати личне судбине са историјским и направити пресек „нашег менталитета” кроз делотворну поенту. Међутим, са неким светињама је опасно играти се, и то углавном могу само виртуози. Најужи стожер приче био би мелодрамски оквир између Гаврила, Катарине и Ђорђа, међутим, он је спроведен неубедљиво и малициозно. Милутин Милошевић, сем физичке појаве а ла Корто Малтезе, посве психолошки површно остварује осакаћеног Гаврила, тиме срозавајући драмски преувеличаног опонента у лику Ђорђа (Лазар Ристовски), а између њих, сем визуелне артифицијелности лика, бледуњава фигурина Катарине (Наташа Јањић) готово да механицистички монотоно развлачи ионако крхке односе међу њима. Велики број крупних планова готово да је несхватљив, интимизира се филм који своју егзистенцију гради на томе да буде историјски спектакл.

Затим, у филму су представљени „здрави” против „болесних” Срба, тј. богаљасти „шкарт” у контрасту са здравима или онима који ће то тек постати. Бизаран конфликт, изграђен на обичној клевети, нараста до те мере, да борба на фронту против Аустроугара пада у, готово неважан, трећи план. Завршну сцену филма чини брехтовски осликан пар жена које на колицима носе своје мртве мужеве, а сав мрак око њих, заправо, заклања гомиле мртвих, у пацифистичкој поруци да се оканемо ратовања (када у миру ионако све задобијено губимо).

Међутим, својеврсно спрдање са српским сељаком – који је изнедрио победу у Првом светском рату (!), на граници је доброг укуса у филму. Томе доприноси и тенденциозни избор „урбаних” глумаца (београдски круг двојке), који зарад сопствене неаутентичности или помањкања талента, нису могли или хтели да уложе макар и дозу емпатије да би представили херојске ликове који су се борили на фронту. Аждаха постаје драгоцен пример, управо нам показујући какви смо ми то данас, немоћни чак и да опонашамо наше славне претке. Драгојевић је изградио метафору у којој, гледајући сами себе у огледалу богаљастих и кљастих ратника – који треба да помогну овим здравима – видимо нас саме и нашу савремену историјску збиљу. Или, збиљу немоћи српске кинематографије (ако то уопште постоји) да оствари некакво озбиљно дело.

Сфумато-ефекат на тамном небу пуном облака и леонардовска слика Светог Георгија, сачињена од облака који се у пар наврата појављује напаћеном народу, може да се протумачи као још један од покушаја да се оно што треба да представља иконичан лик – налази далеко од нас, и то у сфери далеке таме на небу. Да ли нам овде редитељ потврђује мрак који нас непрестано кроз историју прати, или се то „постмодерно” светло скрива у тами неба, оставићемо публици и времену које је пред нама да просуди.

Ипак, неколико је светлих знамења у мраку филмског проседеа. Једно је недовољно искоришћена, али ипак употребљена, сјајна сценографија Миљена Кљаковића Креке (овенчана годишњом наградом УФУС-а). Ту је и квалитетно одиграна улога капетана Тасића (Бранислав Лечић), која на екстреман и „експлозиван” начин дочарава личност српског војсковође. Нажалост, није било довољно редитељске имагинације која би искористила све потенцијале у сцени у којој умире деда Алекса (одлични Бора Тодоровић), која је могла постати антологијска, да није сведена на артистички гег.

Филм би, свакако, требало да има извесног успеха код иностране публике, мада је и Оскара лепо прижељкивати, поготову ако се има у виду да је Аждаха препуна цитата (омажа) познатим светским редитељима, од којих је најуспелији онај из Кјубриковог филма Стазе славе, у коме Кирк Даглас (а код нас Лазар Ристовски), дугачким ровом походи своје војнике. Импозантно делује срачунато постизање ефекта код публике (!), у успореном снимку, музички извајана сцена напада и битке Срба с непријатељем.

Највећу звезду светиљу, и формално-стилски и глумачки, како на почетку филма, тако и на крају, са једним малим фењерчетом кога гаси (јер га је деда Алекса научио да хода у мраку), представља Ване сироче, кога изненађујуће добро игра дечак, натуршчик Предраг Васић. Мала светиљка сирочета, да се послужимо речима с почетка филма, за нас овде, значајније светли у нашој тами, него сва париска светлост скупа. Тако се Аждаха на крају смиловала, те нам нуди извесну наду у виду генерација које долазе и које ће, поред осталог, надамо се, донети и „више светла” овом народу, као и боља и квалитетнија филмска остварења.