Специјално за „Политику“

Салцбуршки фестивал слави ове године деведесетогодишњицу постојања. Мит је мото овогодишњег, јубиларног програма. Опера немачког композитора Волфганга Рима „Дионизос”, која је специјално компонована за ову прилику, била је праизведена на овогодишњем фестивалу. „Тамо где се Бог и човек сучеле, настаје трагедија”, вели у уводнику програма есејист Михаел Келмајер.

Мит је и свеобухватна супстанца овогодишњег музичког, драмског и инструменталног програма – „Електра” Рихарда Штрауса у Хофмансталовој верзији античке трагедије, „Дионизос” опера-фантазија Волфганга Рима на текстове „Дионизијских дитирамба” Фридриха Ничеа, „Орфеј и Еуридика” Кристофа Вилибалда Глука, Софоклов „Едип на Колону” и Расинова „Федра” или у инструменталној музици Даријуса Мијоа „Хоефоре” инспирисане Есхиловом трагедијом, сведоче о тој програмској црвеној нити.

Магрис, гост-песник

У јубиларној сезони која траје од 25. јула до 30. августа биће изведено тачно 200 представа опере, позоришта, концерата и литерарних вечери. Овогодишњи „гост-песник” фестивала је проминентни италијански песник, романсијер и бриљантни есејиста Клаудио Магрис.

За минулих девет деценија и сам фестивал прерастао је у мит. Да ли је он хипотека претешког бремена или иманентни подстрек будућој генерацији?

Салцбуршки фестивал је замишљен и основан као антипод кризама вредности и смисла, кризама идентитета индивидуа и целокупног човечанства као и антиначело свих монденских таласа произвољности и хировитих идеолошких и естетичких диктата духа времена.

Још за време Првог светског рата сазрела је одлука „отаца” фестивала – Хуга фон Хофманстала, Макса Рајнхарда, Рихарда Штрауса, Алфреда Ролера и Франца Шалка – да се фестивалoм у Салцбургу са ауром родног града Моцарта (geniusloci) измире завађени народи који су се обрели у рату и изнађе циљ мирољубивог заједништва. У „првом прогласу за Салцбуршки фестивал” (1919) – који је формулисао Хуго фон Хофманстал, вели се – „мир и вера у европејство, које је сијало и испуњавало Европу између 1750. и 1850. треба да стоје у средишту.”

Макс Рајнхард је при том стилизовао Моцартов родни град у „срце Европе” са социјалним апелом да фестивал не сме да се изопачи у излив „луксуза и засићености богатих, већ да треба да буде духовна храна онима којима је она насушно потребна”. Званични почетак Салцбуршког фестивала, 22. август 1920, обележило је праизвођење Хофмансталове моралне драме „Једерман” у режији Макса Рајнхарда. Тим „комадом о смрти богатог човека”, који је прерастао у ритуал и реликт, отпочиње сваки Салцбуршки фестивал.

Носећа метафора у Хофмансталовом концепту фестивала био је визионарски пројект барокне културе репрезентације сједињен са великим светским позориштем. Кроз спој и преплет секуларних и сакралних линија Салцбурга, остварила се барокна идеја theatrum mundi, „света као позорнице” односно „града-позорнице”, чиме је Салцбург постао светска атракција. Салцбург је одувек био и дефиле „Ко је ко” интернационалних солиста, певача, оркестара, драмских уметника, режисера, сценографа.

На ритуалном вашару таштине Салцбурга, на коме је протагонист најпре highsociety, дефилују краљеви, шефови држава, политичари, амерички милионери, диве, љубитељи сериозне музике, поезије, песници, критичари, ексцентричари, снобови и дендији. Кроз фестивалски џет-сет метеж такозваног „култур-туризма” Салцбург је пренебрегао провинцијалну ксенофобију и израстао у летњу космополитску културну метрополу.

Расну сегрегацију Салцбург је показао 1938. г. након анексије („аншлуса”) Немачкој, када је свим јеврејским уметницима наступање на фестивалу било забрањено. Након Другог светског рата, највише су Вилхелм Фуртвенглер и Херберт фон Карајан допринели рехебилитацији идеје Салцбуршког фестивала.

Посебно се Карајан, некрунисани краљ-импресарио Салцбурга, истицао лукративном предузимљивошћу. Стога га је Теодор Адорно персифлирајући прогласио „генијем привредног чуда”.

Криза и Игра моћника

Осамдесетих година су се распламсавале контроверзе и дискурси о будућој филозофији фестивала. Жерар Мортије је након Карајанове смрти својим рукописом трајно утиснуо интернационални дух и естетички печат фестивалу.

Мортијеу је пошло за руком да сједини хофмансталски слалом између противречних амбиција сакрализоване уметности и њене прагматичне реализације и истовремено афирмише нову музику. Наредни интендант Петер Ружичка рехабилитовао је композиторе у егзилу. За време његовог мандата пала је јубиларна светковина о 250. годишњици Моцартовог рођења „Моцарт 22”, односно извођење двадесет и двеју Моцартових опера.

Последњих неколико година се на кормилу фестивала налази позоришни режисер Јирген Флим, чија је ово последња фестивалска сезона. Флимова епоха ће остати забележена по одважним пројектима попут преклањског, „Игра моћника”, који је био метафора слома финансијског тржишта, банкрота интернационалног финансијског капитала и светске привредне кризе.

Лане, 2009, Данијелу Баренбоиму готово идеално-типично пошло је за руком да са „West-Eastern Divan Orchestra” (састављеном од израелских и палестинских музичара) извођењем Бетовеновог „Фиделија“ испуни оригиналну космополитску програмску визију фестивала. Ове, 2010. наступиће петрерсбуршки диригент Валериј Гергијев са „World Orchestra for Peace”.

До краја октобра траје и изложба „Велико светско позориште”, чији концепт наглашава антагонизме између конзервативне барокно-католичанске грађанске културе са једне стране и нове, прогресивне, космополитске струје са друге стране.

„Развој се збива у спиралном обличју”, писао је Хуго фон Хофманстал. Овај јубиларни фестивал се остварује кроз грандиозне каскаде и спирале које су састављене из очаравајућег калеидоскопа маестра попут Ане-Софи Мутер, Јевгенија Кисина, Мауриција Полинија, Марте Аргерич, или Берлинске и Бечке филхармоније и легендарног Петера Штајна – да споменемо неколико најзначајнијих.

Зоран Андрић