Obradovao sam se vesti o dolasku profesora Majkla Volzera u Beograd. Nije mi bio mentor na Prinstonu, koji sam pohađao pre doktorskih studija sociologije na Harvardu, ali sam imao priliku da sa njim razgovaram i pratio sam sve što je objavljivao – tipično za studenta na Prinstonu kog zanimaju društvene nauke. Kada moj profesor dolazi u moj rodni grad, to je povod za radost. Eto prilike, mislio sam, da Volcer upozna zemlju protiv koje godinama agituje i da mu se naši studenti suprotstave, ali i da prenese na naš univerzitet ono najbolje sa Prinstona: kulturu, otvorene, agresivne diskusije.

Predavanje je, nažalost, bilo razočaravajuće od početka. Uvaženi dekan Fakulteta političkih nauka koji je predstavio Volzera, sem što se mučio sa engleskim, ponizio je sopstvenu školu uvodnom tvrdnjom da je u pitanju najprestižniji gost koga je ta ustanova ikada imala. Takvu omaložavajuću netačnost ne bi sličnom prilikom izgovorio ni predstavnik najgore američke Katedre za politikologiju. Mišljenja o Majklu Volzeru u američkim akademskim krugovima veoma su podeljena: dok ga jedni drže za vodećeg političkog teoretičara, postoji među Volzerovim kolegama i drugačija slika o njemu: slika oportunističkog i nedoslednog mislioca koji žrtvuje teoriju zarad ideologije, namerno zanemaruje nepoželjne činjenice, i racionalizuje američke zločine po svetu.

Opravdani svi ratovi Izraela

Ovaj samozvani „levičar” stekao je reputaciju kao uvek umereni kritičar američke spoljne politike. Cene ga kao mislioca koji se kreće unutar „granica razuma”, dovoljno daleko i od Noama Čomskog i od Vilijama Kristola (mada je sa ovim drugim nedavno imao javni nastup koji je čak i konzervativnu prinstonsku publiku iznenadio nedostatkom neslaganja). Tako je razumni Volzer prepoznao da je rat SAD u Avganistanu „trijumf teorije pravednog rata”. Slično je zapazio da su skoro svi ratovi Izraela, a posebno oni sa Libanom, opravdani i posve nekontroverzni. Njegov kriterijum proporcionalnosti je toliko fleksibilan da podržava i skorašnji masakr u Gazi, protiv mišljenja Ričarda Goldstouna i UN, većine izraelskih i američkih intelektualaca, itd.

Časopis Dissent, preko koga je Volzer stekao status gurua zapadnih socijaldemokrata, pod njegovim je uredništvom diskreditovan kao zagovornik američke sile na Bliskom istoku. „Rat protiv terorizma”, pisao je početkom decenije, „apsolutno je neophodan”, jer nam prete ljudi koji „mrze naš način života” – dobro prepoznatljiva formulacija iz Bušovog prvog mandata. Da neko ne pomisli da je blizak republikancima, Volzer je kritikovao rat u Iraku, ali oprezno, sa zakašnjenjem i sa dužnim poštovanjem prema američkoj dobronamernosti.

Gospoda sa FPN nisu morala da idu dalje od Prinstona da bi se upoznala sa ovakvim kritikama na račun Majkla Volzera. Njegove kolege Ričard Folk, Edvard Said, i brojni drugi kritičari, već godinama jasno i otvoreno iznose svoje primedbe na račun Volzerovog rada. Česta šala o Volzeru među studentima glasi da je njegova knjiga Arguing About War (Raspravljanje o ratu) izuzetna po tome što je, sem u naslovu, teško u njoj naći bilo kakve argumente. Čitaoci su mogli da primete da je zbirka eseja prepuna tvrdnji koji se pozivaju na dokaze tipa „meni se čini”, „bez sumnje”, „meni deluje” itd. Po rečima jedne njegove koleginice, profesorova teorija pravednog rata se svodi na princip „moj izmet ne smrdi” (vulgarnost mi je rekla u četiri oka). Naime, za Volzera su ratovi Amerike i njenih saveznika uglavnom dobri, sa ponekad minornim nedostacima, a ratovi „naših neprijatelja” (kako on u listu New Republic ume da ih nazove), nepravedni su. Ako takva logika zaslužuje počasnu diplomu BU, možda nacionalizam – u ovom slučaju američki – ipak nije izašao iz mode.

Otac ideje NATO bombardovanja Jugoslavije

Majkl Volzer je takođe intelektualni otac ideje humanitarne intervencije i NATO bombardovanja Jugoslavije. U svojim radovima pokazuje ciničnu ravnodušnost prema civilnim žrtvama na ovim prostorima koju su, izgleda, lakše uočili američki intelektualci nego srpski. Kratki esej o Kosovu u pomenutoj zbirci posebno preporučujem Volzerovim lokalnim ljubiteljima. Slučaj Jugoslavije iz 1999. zauzima jedinstven položaj u njegovoj teoriji kao nedvosmislen slučaj opravdanog, neizvesnog i neophodnog rata. Svako upoznat sa profesorovim radom znaće njegova tri opravdanja za rat: samoodbrana, prevencija i humanitarna intervencija, pa neka procene šta to govori o njegovoj teoriji za koju je Jugoslavija idealno-tipičan primer.

Predavanje je odlična prilika da se ovakve stvari razjasne. Kao što je uobičajeno na ozbiljnim fakultetima, njegovi nastupi u SAD često su vrlo neprijatni, sa oštrim pitanjima i komentarima iz publike. Njegovo obraćanje na temu spoljne politike 2004. bilo je ispraćeno demonstracijama na Katedri za bliskoistočne studije na Prinstonu, gde su protesti retkost. Štaviše, studenti su u Americi po pravilu ti koji pokreću najbolnije teme, uz barem neformalno pravilo da studenti imaju prednost u pitanjima, dok profesori čekaju na red.

Naivno sam mislio da će u Srbiji, gde smo svi vrlo ponosni zbog statusa žrtve NATO agresije, Volzer imati priliku da oseti sličan pritisak. Ipak, bio je pošteđen bilo kakvih pitanja o NATO bombardovanju (ili bilo kom drugom ratu), bilo kakvih suočavanja sa „lokalnim” činjenicama koje njegovi radovi zanemaruju, i bilo kakvih signala da je došao među intelektualce koji praktikuju kritičku misao. Organizatori događaja uživali su u ulizivačkim razmenama sa gostom, a pitanja su bez izuzetka postavljali nestudenti. Po predavanju i reakcijama se ne bi ni pretpostavilo da je Volzer imao ikakav uticaj na razaranje zemlje u kojoj se nalazi.

Ali nije njegova podrška bombardovanju suština. Kada bi BU odlučio da ne dodeljuje nagrade misliocima koji su podržavali taj rat, ne bi imao skoro nikoga da nagrađuje iz SAD. Suština je, pak, što su studenti i predstavnici našeg fakulteta pokazali nepoštovanje (ili možda nerazumevanje) osnovnih vrednosti akademske diskusije i kritike, i odlučili da prostru „crveni tepih” čoveku koji to ne zaslužuje. Zbog toga ih, mogu da ih uverim, ni sam Volzer neće poštovati.