Обрадовао сам се вести о доласку професора Мајкла Волзера у Београд. Није ми био ментор на Принстону, који сам похађао пре докторских студија социологије на Харварду, али сам имао прилику да са њим разговарам и пратио сам све што је објављивао – типично за студента на Принстону ког занимају друштвене науке. Када мој професор долази у мој родни град, то је повод за радост. Ето прилике, мислио сам, да Волцер упозна земљу против које годинама агитује и да му се наши студенти супротставе, али и да пренесе на наш универзитет оно најбоље са Принстона: културу, отворене, агресивне дискусије.

Предавање је, нажалост, било разочаравајуће од почетка. Уважени декан Факултета политичких наука који је представио Волзера, сем што се мучио са енглеским, понизио је сопствену школу уводном тврдњом да је у питању најпрестижнији гост кога је та установа икада имала. Такву омаложавајућу нетачност не би сличном приликом изговорио ни представник најгоре америчке Катедре за политикологију. Мишљења о Мајклу Волзеру у америчким академским круговима веома су подељена: док га једни држе за водећег политичког теоретичара, постоји међу Волзеровим колегама и другачија слика о њему: слика опортунистичког и недоследног мислиоца који жртвује теорију зарад идеологије, намерно занемарује непожељне чињенице, и рационализује америчке злочине по свету.

Оправдани сви ратови Израела

Овај самозвани „левичар” стекао је репутацију као увек умерени критичар америчке спољне политике. Цене га као мислиоца који се креће унутар „граница разума”, довољно далеко и од Ноама Чомског и од Вилијама Кристола (мада је са овим другим недавно имао јавни наступ који је чак и конзервативну принстонску публику изненадио недостатком неслагања). Тако је разумни Волзер препознао да је рат САД у Авганистану „тријумф теорије праведног рата”. Слично је запазио да су скоро сви ратови Израела, а посебно они са Либаном, оправдани и посве неконтроверзни. Његов критеријум пропорционалности је толико флексибилан да подржава и скорашњи масакр у Гази, против мишљења Ричарда Голдстоуна и УН, већине израелских и америчких интелектуалаца, итд.

Часопис Dissent, преко кога је Волзер стекао статус гуруа западних социјалдемократа, под његовим је уредништвом дискредитован као заговорник америчке силе на Блиском истоку. „Рат против тероризма”, писао је почетком деценије, „апсолутно је неопходан”, јер нам прете људи који „мрзе наш начин живота” – добро препознатљива формулација из Бушовог првог мандата. Да неко не помисли да је близак републиканцима, Волзер је критиковао рат у Ираку, али опрезно, са закашњењем и са дужним поштовањем према америчкој добронамерности.

Господа са ФПН нису морала да иду даље од Принстона да би се упознала са оваквим критикама на рачун Мајкла Волзера. Његове колеге Ричард Фолк, Едвард Саид, и бројни други критичари, већ годинама јасно и отворено износе своје примедбе на рачун Волзеровог рада. Честа шала о Волзеру међу студентима гласи да је његова књига Arguing About War (Расправљање о рату) изузетна по томе што је, сем у наслову, тешко у њој наћи било какве аргументе. Читаоци су могли да примете да је збирка есеја препуна тврдњи који се позивају на доказе типа „мени се чини”, „без сумње”, „мени делује” итд. По речима једне његове колегинице, професорова теорија праведног рата се своди на принцип „мој измет не смрди” (вулгарност ми је рекла у четири ока). Наиме, за Волзера су ратови Америке и њених савезника углавном добри, са понекад минорним недостацима, а ратови „наших непријатеља” (како он у листу New Republic уме да их назове), неправедни су. Ако таква логика заслужује почасну диплому БУ, можда национализам – у овом случају амерички – ипак није изашао из моде.

Отац идеје НАТО бомбардовања Југославије

Мајкл Волзер је такође интелектуални отац идеје хуманитарне интервенције и НАТО бомбардовања Југославије. У својим радовима показује циничну равнодушност према цивилним жртвама на овим просторима коју су, изгледа, лакше уочили амерички интелектуалци него српски. Кратки есеј о Косову у поменутој збирци посебно препоручујем Волзеровим локалним љубитељима. Случај Југославије из 1999. заузима јединствен положај у његовој теорији као недвосмислен случај оправданог, неизвесног и неопходног рата. Свако упознат са професоровим радом знаће његова три оправдања за рат: самоодбрана, превенција и хуманитарна интервенција, па нека процене шта то говори о његовој теорији за коју је Југославија идеално-типичан пример.

Предавање је одлична прилика да се овакве ствари разјасне. Као што је уобичајено на озбиљним факултетима, његови наступи у САД често су врло непријатни, са оштрим питањима и коментарима из публике. Његово обраћање на тему спољне политике 2004. било је испраћено демонстрацијама на Катедри за блискоисточне студије на Принстону, где су протести реткост. Штавише, студенти су у Америци по правилу ти који покрећу најболније теме, уз барем неформално правило да студенти имају предност у питањима, док професори чекају на ред.

Наивно сам мислио да ће у Србији, где смо сви врло поносни због статуса жртве НАТО агресије, Волзер имати прилику да осети сличан притисак. Ипак, био је поштеђен било каквих питања о НАТО бомбардовању (или било ком другом рату), било каквих суочавања са „локалним” чињеницама које његови радови занемарују, и било каквих сигнала да је дошао међу интелектуалце који практикују критичку мисао. Организатори догађаја уживали су у улизивачким разменама са гостом, а питања су без изузетка постављали нестуденти. По предавању и реакцијама се не би ни претпоставило да је Волзер имао икакав утицај на разарање земље у којој се налази.

Али није његова подршка бомбардовању суштина. Када би БУ одлучио да не додељује награде мислиоцима који су подржавали тај рат, не би имао скоро никога да награђује из САД. Суштина је, пак, што су студенти и представници нашег факултета показали непоштовање (или можда неразумевање) основних вредности академске дискусије и критике, и одлучили да простру „црвени тепих” човеку који то не заслужује. Због тога их, могу да их уверим, ни сам Волзер неће поштовати.