Kad bi mi bilo zabranjeno da kročim u neko zabačeno afričko selo, u koje me put nikada neće dovesti, patio bih kao neslobodan čovek, rekao je u jednom televizijskom razgovoru Džordž Stejner.

Sad kad nam je kao državljanima Republike Srbije (bez Kosova i Metohije) omogućeno da bez viza putujemo u skoro sve zemlje Evropske unije, oni koji tvrde da to i nije neki dobitak jer smo tako bedni da nemamo sredstava za putovanje ne shvataju da je ovim ispunjen neophodan, a ne dovoljan uslov. I Stejner, kad govori o zabrani putovanja u zabačeno afričko selo, govori o uskraćivanju neophodnog uslova. „Beli šengen“ predstavlja povlačenje senke Berlinskog zida iz Srbije, dvadeset godina posle njegovog rušenja.

Tokom tih dvadeset godina, poput stanovnika nekadašnjeg Istočnog Berlina, bili smo ograđeni istim zidom, u getu, kao taoci politike Slobodana Miloševića koja nije bila ništa manje sumanuta i pogubna od politike istočnonemačkih vođa. Stoga, tek „beli šengen“ predstavlja ispunjenje važnog dela od zahteva onih koji su godinama protestovali protiv Miloševićevog režima.

Berlinski zid bio je poslednja žičana ograda staljinističkog logora. To je odlično shvatio Teo Angelopulos i pokazao u filmu „Prah vremena“ (koji smo mogli da vidimo na nedavno održanom Festivalu autorskog filma).

Kada sa svojom unukom protrči kroz Brandenburšku kapiju 1989, glavni junak, grčki komunista, koji je u sovjetskom logoru proveo nekoliko decenija, tek tada će moći da odahne. Plišana revolucija otklonila je staljinističke posledice Oktobarske revolucije. U čemu je razlika između ta dva događaja koja nazivamo istim imenom; u čemu je razlika između tih revolucija? U ogledu „Plišana revolucija: izgledi“ (The New York Review of Books, 3. decembar 2009), Timoti Gartona Eš postavlja ovo pitanje.

Ako je, kako je kazano, totem revolucije 1789. bila giljotina, i ako je, dodajemo, totem one iz 1917. gulag, onda je totem ove iz 1989. okrugli sto. Oružje je zamenjeno pregovorima.

Prihvatanje ove korenite promene kod nas uslovilo je, najzad, ovo prvo otvaranje Evropske unije za građane Srbije. Onog trenutka kad je problem Kosova i Metohije Srbija stala da rešava za pregovaračkim stolom, samim tim prihvatajući i mogućnost nepovoljnog razrešenja u državotvornom smislu, tog trenutka je započela svoju političku tranziciju. Šta ta promena nosi tako revolucionarno da je danas ono gotovo nezamislivo? Jednog dana, kad i Kosovo i Metohija, u sastavu Republike Srbije ili kao nezavisna republika, uđe u EU, moguće je da se na njegovoj evropskoj teritoriji, bez straha, nastanjuju kako Srbi poreklom odatle, tako i Srbi koji nikada pre tu nisu živeli. Upravo zato što je teško zamisliv i neverovatan, a u biti moguć, ovaj je preokret revolucionaran. Ne bez razloga, plišana revolucija se naziva i pregovaračkom. Zadržavajući godinama tranziciju nasilnim rešavanjem kosovskog čvora, u stilu starih revolucija, Srbija tranziciju započinje rešavanjem ovog čvora u stilu nove, pregovaračke revolucije.

Timoti Garton Eš kaže da su sve revolucije do 1989. bile „obećanje raja na zemlji“, utopističke, a da je Plišana prva antiutopijska revolucija, sa realnim zahtevom za uspostavljanjem legalnih političkih institucija kakve postoje u zapadnim demokratijama. Pre nego što je pitanje Kosova stavila na dnevni red međunarodnog prava, Srbija je Srbima zapravo obećavala raj na Kosovu, nebesku Srbiju na Kosovu, a stvar je u tome da se taj prostor iz konfliktnog pretvori u politički, pravni, ekonomski i socijalni, te da se prožme pregovaračkom političkom revolucijom koja će garantovati individualne slobode.

Ova revolucija, ili, kako tačno kaže Fransoa Fire, istoričar Francuske buržoaske revolucije, ove „revolucije“ nisu prosta primena u novim državama EU onoga što već postoji u razvijenom njenom delu. Te revolucije predstavljaju, u stvari, zahteve za jednim novim kvalitetom, za onim što još ne postoji, a naznačeno je, pre dve decenije, u zahtevu učesnika Plišane revolucije. O tome piše Slavoj Žižek u tekstu „Posle Zida“ (London Review of Books, 19. novembar 2009).  

Kad su protestovali protiv komunizma, protestujući nisu bili za kapitalizam, nego za „slobodu da žive sopstvene živote bez kontrole države“, „da budu oslobođeni primitivne ideološke indoktrinacije i hipokrizije“, „tražili su ono što bi se najbolje moglo opisati kao ’socijalizam s ljudskim licem’“, kaže Žižek. „Možda ovo osećanje zaslužuje drugu šansu“, zaključuje tekst.

Tačno, zahtevi svih onih koji su protestovali protiv autoritarne države nisu zadovoljeni prihvatanjem već postojećih evropskih modela. Ovi zahtevi su širi od toga, oni očekuju političku i socijalnu transformaciju Evrope u duhu pregovaračke revolucije. Da ima nešto trulo u pukom prihvatanju postojećih modela jasno pokazuje i to kako su upravo protivnici komunističkih režima ostali nezadovoljni, a bivši komunistički rukovodioci postali novi kapitalisti u državama koje su devastirali!

Oni koji su navikli na nemoral u uslovima komunizma lako prihvataju nove uslove nemoralnosti, a oni koji su se borili protiv jedne forme nemorala – boriće se i protiv druge. Bez lustracije u bivšim zemljama komunizma nema čistih računa ni duge ljubavi. Bez tranzicije u Evropskoj uniji u smislu socijalno pravednijeg društva još uvek će se – negde tamnija i hladnija, negde prozračnija – nazirati senka davno palog Berlinskog zida.