Кад би ми било забрањено да крочим у неко забачено афричко село, у које ме пут никада неће довести, патио бих као неслободан човек, рекао је у једном телевизијском разговору Џорџ Стејнер.

Сад кад нам је као држављанима Републике Србије (без Косова и Метохије) омогућено да без виза путујемо у скоро све земље Европске уније, они који тврде да то и није неки добитак јер смо тако бедни да немамо средстава за путовање не схватају да је овим испуњен неопходан, а не довољан услов. И Стејнер, кад говори о забрани путовања у забачено афричко село, говори о ускраћивању неопходног услова. „Бели шенген“ представља повлачење сенке Берлинског зида из Србије, двадесет година после његовог рушења.

Током тих двадесет година, попут становника некадашњег Источног Берлина, били смо ограђени истим зидом, у гету, као таоци политике Слободана Милошевића која није била ништа мање суманута и погубна од политике источнонемачких вођа. Стога, тек „бели шенген“ представља испуњење важног дела од захтева оних који су годинама протестовали против Милошевићевог режима.

Берлински зид био је последња жичана ограда стаљинистичког логора. То је одлично схватио Тео Ангелопулос и показао у филму „Прах времена“ (који смо могли да видимо на недавно одржаном Фестивалу ауторског филма).

Када са својом унуком протрчи кроз Бранденбуршку капију 1989, главни јунак, грчки комуниста, који је у совјетском логору провео неколико деценија, тек тада ће моћи да одахне. Плишана револуција отклонила је стаљинистичке последице Октобарске револуције. У чему је разлика између та два догађаја која називамо истим именом; у чему је разлика између тих револуција? У огледу „Плишана револуција: изгледи“ (The New York Review of Books, 3. децембар 2009), Тимоти Гартона Еш поставља ово питање.

Ако је, како је казано, тотем револуције 1789. била гиљотина, и ако је, додајемо, тотем оне из 1917. гулаг, онда је тотем ове из 1989. округли сто. Оружје је замењено преговорима.

Прихватање ове корените промене код нас условило је, најзад, ово прво отварање Европске уније за грађане Србије. Оног тренутка кад је проблем Косова и Метохије Србија стала да решава за преговарачким столом, самим тим прихватајући и могућност неповољног разрешења у државотворном смислу, тог тренутка је започела своју политичку транзицију. Шта та промена носи тако револуционарно да је данас оно готово незамисливо? Једног дана, кад и Косово и Метохија, у саставу Републике Србије или као независна република, уђе у ЕУ, могуће је да се на његовој европској територији, без страха, настањују како Срби пореклом одатле, тако и Срби који никада пре ту нису живели. Управо зато што је тешко замислив и невероватан, а у бити могућ, овај је преокрет револуционаран. Не без разлога, плишана револуција се назива и преговарачком. Задржавајући годинама транзицију насилним решавањем косовског чвора, у стилу старих револуција, Србија транзицију започиње решавањем овог чвора у стилу нове, преговарачке револуције.

Тимоти Гартон Еш каже да су све револуције до 1989. биле „обећање раја на земљи“, утопистичке, а да је Плишана прва антиутопијска револуција, са реалним захтевом за успостављањем легалних политичких институција какве постоје у западним демократијама. Пре него што је питање Косова ставила на дневни ред међународног права, Србија је Србима заправо обећавала рај на Косову, небеску Србију на Косову, а ствар је у томе да се тај простор из конфликтног претвори у политички, правни, економски и социјални, те да се прожме преговарачком политичком револуцијом која ће гарантовати индивидуалне слободе.

Ова револуција, или, како тачно каже Франсоа Фире, историчар Француске буржоаске револуције, ове „револуције“ нису проста примена у новим државама ЕУ онога што већ постоји у развијеном њеном делу. Те револуције представљају, у ствари, захтеве за једним новим квалитетом, за оним што још не постоји, а назначено је, пре две деценије, у захтеву учесника Плишане револуције. О томе пише Славој Жижек у тексту „После Зида“ (London Review of Books, 19. новембар 2009).  

Кад су протестовали против комунизма, протестујући нису били за капитализам, него за „слободу да живе сопствене животе без контроле државе“, „да буду ослобођени примитивне идеолошке индоктринације и хипокризије“, „тражили су оно што би се најбоље могло описати као ’социјализам с људским лицем’“, каже Жижек. „Можда ово осећање заслужује другу шансу“, закључује текст.

Тачно, захтеви свих оних који су протестовали против ауторитарне државе нису задовољени прихватањем већ постојећих европских модела. Ови захтеви су шири од тога, они очекују политичку и социјалну трансформацију Европе у духу преговарачке револуције. Да има нешто труло у пуком прихватању постојећих модела јасно показује и то како су управо противници комунистичких режима остали незадовољни, а бивши комунистички руководиоци постали нови капиталисти у државама које су девастирали!

Они који су навикли на неморал у условима комунизма лако прихватају нове услове неморалности, а они који су се борили против једне форме неморала – бориће се и против друге. Без лустрације у бившим земљама комунизма нема чистих рачуна ни дуге љубави. Без транзиције у Европској унији у смислу социјално праведнијег друштва још увек ће се – негде тамнија и хладнија, негде прозрачнија – назирати сенка давно палог Берлинског зида.