Спорења око споменика добошару правде

Од нашег сталног дописника

Припреман је безмало 30 година и коштао је 120 милиона долара, првобитно откривање заказано за август одложио је ураган, а кад је све, у прошлу недељу, коначно обављено, и када је у присуству неколико десетина хиљада људи и уз пригодне говоре, Меморијал Мартина Лутера Кинга коначно отворен, као да је било више разочараних него задовољних, поздрављен је са више критика него одобравања.

Најпре чињенице, па потом оцене. Мартин Лутер Кинг (1929.-1968.), доминанта фигура америчког покрета за грађанска права и равноправност црнаца добио је меморијал у „споменичком језгру” Вашингтона, у Националном молу, великом парку и шеталишту које је променада моћи (на његово ободима су Бела кућа и Капитол, седиште законодавне власти као и најважнији департменти - министарства ), затим културе (ту су и главна здања великог Смитсонијан музејског комплекса) и на крају историје (овде су споменици „очевима нације” који су истовремени били и заслужни председници).

Кинг је прва личност новије америчке прошлости чији је споменички меморијал постављен на овако важном месту. Иза леђа му је здање у стилу дорског храма античке Грчке испод чијих сводова је преко пет метара висока скулптура Абрахама Линколна, 16. председника и лидера који је нацију провео кроз страхоте грађанског рата. Испред, преко вештачког рукавца реке Потомак, гледа на меморијал сличног архитектонског стила посвећен Томасу Џеферсону, трећем председнику. Наравно, високи масонски обелиск од камена који је монумент у част првог председника новооснованих Сједињених Америчких Држава, Џорџа Вашингтона, види се са свих страна и одавно је један од најпрепознатљивијих симбола америчке престонице. Знатно скромнијих димензија је меморијал Френклин Делана Рузвелта, 32. председника који је Америку извукао из Велике кризе тридесетих година прошлог века, кога иначе у последњих неколико година често помињу, поредећи тадашњи слом са скорашњом финансијском и економском рецесијом.

Главни говорник на отварању најновијег меморијала био је данашњи председник Барак Обама, чија је изборна победа пре три године била обистињење онога што је Кинг поручио у свом најчувенијем говору – „Имам један сан”. Јер да није било тог сна, и ненасилне борбе да се он обистини – сна о равноправности потомака црних робова и потомака белих досељеника Новог света, не би било ни Обаме као првог афро-американца у Белој кући. Кинг је свакако доминантна личност модерне америчке историје и није спорно да садашње и будуће генерације Американаца на овај начин буду подсећане на његове заслуге.

Спорења дакле нису политичка – већ естетска. Главне полемике се воде око концепта и реализације тог меморијалног центра на отвореном на површини од 1,6 хектара. Преовлађујуће уверење које се, у складу са неопходношћу политичке коректности када се говори о овако осетљивом питању – а расизам је деликатна тема и у данашњој Америци – износи увијено у еуфемизме, јесте да је реч о потпуном промашају, о нечему што не приличи ни Кингу ни америчкој култури.

Реч две о предисторији. Од замисли и предлога, 1983. од стране следбеника М. Л. Кинга, чији је живот окончан у атентату 1968, па до прошлонедељне церемоније, било је много недоумица око тога како меморијал треба да изгледа и ко ће да га реализује. Конгрес је тек 1996. дао званично одобрење да градња може да почне и оверио локацију. То је међутим, како се показало, био најлакши део.

Замисао приватне фондације „Алфа Пи Алфа” која се описује као „Кингово братство” била је да се визуализује метафора из поменутог чувеног Киговог говора одржаног испред Линколновог меморијала у августу 1963, када је великој маси следбеника поручио: „Са овом вером, ми ћемо бити у стању да из планине безнађа освојимо стену наде”.

Са оваквим пропозицијама расписан је конкурс, победнички пројекат је урадила „Рома дизајн група” из Сан Франциска. Завршна реализација је међутим поверена – уметнику из Кине. Лај Јиксин је пре тога исклесао око 150 споменика у својој земљи, укључујући и неколико посвећених Мао Цетунгу. Додатно образложење за овај избор било је и да амерички скулптори немају искуства – нити алате – за обликовање великих громада гранита (споменик је висок 9 метара). Светло-сиви камен је из кинеских каменолома, а после обликовања превалио је пут од 17.000 километара.

Резултат који је нацији стављен на увид није међутим измамио аплаузе. Разлог је пре свега што је концепт, метафора о планини безнађа и из ње издвојене стене наде, реализована сасвим буквално. Из средине гранитне громаде која представља планину, исечен је средишњи део, а у њему исклесана стојећа фигура М. Л. Кинга у трочетвртинском рељефу која је постављена мало испред.

Овдашњи критичари су такво решење са доста аргумената оценили као „социјалреалистичко”. И заиста, кад се стане испред главног споменика, оног са Кинговом фигуром (у оделу, са краватом) и погледа у његово замишљено и донекле смркнуто лице, неизбежна су поређења са неким споменицима у земљама „реалног социјализма” масовно рушеним после пада Берлинског зида. Познаваоци кажу да фигура у тако „херојској” и ауторитарној пози много више личи на неку Стаљинову или Маову – и да исклесани лик само донекле подсећа на Кингов.

На једној од страна споменика је уклесана реченица која је још више разгневила познаваоце његовог лика и дела. Тамо пише следеће: „Ја сам био главни добошар правде, мира и праведности”. Проблем је у томе што Кинг никад није то рекао баш тако, већ условно – то је сажимање његове реченице изговорене два месеца пре атентата: „Ако желите да кажете да сам добошар, онда реците да сам добошар правде”.

„Мартин Лутер Кинг због овога личи на неког арогантног твитераша”, наругала се овом фалсификату песникиња Маја Ангелоу. Критичар „Вашингтон поста” Филип Кеникот био је још оштрији у својој оцени целог меморијала: „Он пре личи на неку атракцију дуж аутопута него на споменик на најсимболичнијем терену нације”.

Наравно, нису изостале ни примедбе да би избор неког црног америчког уметника да исклеше споменик борцу за грађанска права црнаца донео додатну симболику.

Испало је, очигледно, наопако, али изгледа да је чињеница да је Кинг добио споменик у суседству споменика националних великана важнија од уметничких вредности оваплоћених у мермеру приспелом из Кине. Уосталом, каже старо правило, о укусима је узалудно расправљати.