Субверзивна српска фантазија

Фантазија има углед највећег и најхрабријег фестивала жанровског и неконвенционалног филма на северноамеричком континенту. Канада и Монтреал заузели су примат као средиште овакве врсте филма, захваљујући посвећеној екипи коју предводе Пјер Корбеј (председник фестивала) и Мич Дејвис (ко-директор и главни селектор међународног програма). Сваког јула, током пуне три недеље, Монтреал постаје Мека за филмофиле развијенијег укуса од оног који креирају мултиплекси.

Овогодишње, 14. издање, било је амбициозније по броју иностраних гостију и приказаних филмова и са рекордним бројем посетилаца (100.000 продатих карата).

Ипак, за нас у Србији Фантазија 2010. посебна је због следећег: током претходних 13 година, на овом фестивалу није био приказан ниједан српски филм, а ове je то донекле надокнађено програмом „Субверзивна Србија” у оквиру кога је представљено седам домаћих филмова.

Као иницијатор и селектор овог програма успео сам, у сарадњи са Мичом Дејвисом, да прогурам концепт другачије Србије од оне која нас обично заступа на иностраним фестивалима – младе, свеже, енергичне, љуте, необичне, оригиналне, модерне и усклађене са светским токовима, а супротстављене превазиђеној естетици онога што се обично награђује на српским антифилмским фестивалима. Из моје нешто шире селекције наслова, г. Дејвис се одлучио да на фестивалу прикаже следеће: Живот и смрт порно банде, Српски филм, Чарлстон за Огњенку и Едит и ја (од новијих), али и старије чиниоце традиције српског хорора какви су Вариола вера, Свето место и Т.Т. Синдром.

Основна идеја иза овог програма била је да се искористе појединачни међународни успеси ових филмова, као што су укључивање Лика Бесона у постпродукцију и дистрибуцију Чарлстона за Огњенку, бројне награде на међународним фестивалима за Живот и смрт порно банде, огромно интересовање филмофила и одличне стране критике за Српски филм и најављени холивудски римејк Едит и ја. Уместо изолованог наступа ових филмова до сада, сада су, по принципу „Удружени смо јачи”, приказани као један нови талас и тако је појачано њихово збирно дејство.

Старији филмови Марковића, Кадијевића и Зечевића требало је да покажу да овај талас није дошао ниоткуда, и да већ имамо спорадичну и скрајнуту, али ипак валидну традицију жанровске субверзије. Томе је допринео и панел „Увод у српски хорор филм” који сам започео контекстуализацијом фантастичних и хорор мотива у нашем филму, уз инсерте из Лептирице, Давитеља против давитеља, Већ виђеног и Шејтановог ратника. У другом делу су ми се придружили режисери Младен Ђорђевић и Срђан Спасојевић, сценариста Александар Радивојевић и продуцент Никола Пантелић да са њима пред публиком поразговарам о (не)условима у којима су, насупрот свима, настајали њихови филмови.

„Гласови који допиру из новог таласа независног српског филма најсировији су и најхрабрији са којима смо се икада сусрели. Ово је паметно, изазовно прављење филмова са запањујућом дозом шока, пласираним интелигентно и одлучно”, рекао је ко-директор Фантазијe Мич Дејвис. Његов суд подржавају и друге позитивне критике. Метју Хејс за Монтреал Мирор пише у тексту под речитим насловом „Неоткривена земља”: „Заиста нисам много размишљао о томе шта пропуштам тиме што нисам у току са српском кинематографијом.

(/slika2)

Али, ето, где један фестивал може да ускочи и просветли нас по питању нечега што већина није знала ни да постоји, а камоли да је о томе размишљала. Ове године селектори Фантазије креирали су селекцију српских филмова, а ова нација, која је очигледно пропатила због недавне ратне прошлости, произвела је потпуно необичан, често узбудљив низ филмова.”

Резултати ове удружене акције промоције другачије (филмске) Србије изгледају овако.

1) Током две недеље, колико је трајао програм „Субверзивна Србија”, људи у Монтреалу су о Србији говорили у најпозитивнијем смислу. Сви су хвалили сјајне приче, одличне улоге, снажне призоре, необичан смисао за хумор, невиђену храброст, добру продукцију, позитивну енергију која долази са неочекиваног места. Створена је „позитивна предрасуда” према другим ауторима из Србије.

2) Страховања душебрижника да шокантни филмови попут Српског филма негативно представљају своју земљу, на лицу места су се показала неоснованим. Гледаоци Фантазије се већ 14 година образују по питању особености филмског језика и разноврсности ауторског исказа, и умеју да разликују документарни од играног филма. Добронамерни коментари и радознала питања гостима из Србије од стране публике након пројекција, сведочили су о подршци и пробуђеном интересовању.

3) Филмови приказани у њему добили су више награда него било који други програм: Младен Ђорђевић, аутор Живота и смрти порно банде, освојио је награду за најбољи сценарио; Српски филм је добио специјални помен у категорији најбољег дебитантског филма, као и две награде публике: главну, као најбољи филм изван Азије, а награду за најиновативније остварење је поделио. Чарлстон за Огњенку добио је награду Фантастични екран, а Едит и ја овенчао се другом наградом публике за најбољи анимирани филм.

Ако се има у виду да за старије наслове у главним српским филмским институцијама није било могуће набавити ДВД-е са енглеским титловима (нити квалитетне промотивне фотографије, трејлере и сл.), и да су на фестивал примљени само великим залагањем селектора, може се рећи да су, упркос несређеном стању у нашој кинематографији, њени „субверзивни” и „специјални” чланови у Монтреалу њу приказали можда и у бољем светлу него што она у целини заслужује.

 Дејан Огњановић