U Moskvi ni Čehov nije više ono što je bio – pisac Konstantina Stanislavskog, poetični dramatičar malograđanske čamotinje.

Da bi pokazali šta je Čehov za savremene pozorišne umetnike Rusije, prvi deo Međunarodnog festivala „Čehov” održan je ovih dana na 25 stepeni ispod nule. Otvoren je 27. januara dva dana pre 150-godišnjice rođenja Antona Pavloviča. Na pozornici je prikazivan Čehov u novim viđenjima savremenih ruskih reditelja, a u parteru su sedeli slavni reditelji iz sveta kao Peter Štajn, Matijas Langhof, Frank Kastorf i Robert Sturua, i mnogi ruski sa Andrejom Končalovskim na čelu.

Reditelji i poznavaoci Čehova imali su priliku da otkriju tajnu Čehovljeve aktuelnosti, u prisustvu slavnog i vanserijskog gradonačelnika Jurija Lužkova. On je na početku okruglog stola o Čehovu rekao da je ovaj veliki pisac iz malog Taganroga stalno govorio da sebe smatra Moskovljaninom. Koliko Rusi cene Čehova govori i činjenica da je pomenute svetske reditelje, koji su nekad i sami s uspehom režirali Čehova, primio u Kremlju predsednik Rusije DmitrijMedvedev.

Tajnu Čehovljevog uspeha za naših dana, po meni, najtačnije je naslutio litvanski reditelj, a ruski đak, Rimas Tuminas kad je rekao da „tajnovitost Čehovljevih drama najviše liči na tajnovitost samog života”. Zvuči kao dosetka, ali je to istina.

Festival je počeo ranom jednočinkom „Svadba” iz 1889. godine, kad je Čehovu bilo 29 godina. Visoki profesionalizam beloruskog Nacionalnog pozorišta  „Janka Kupala”  svakoga je od nas iznenadio, ali nikoga oduševio. Farsa koju su u istoriji ruskog pozorišta igrali najveći ruski glumci što na sceni što na filmu, očigledno je pisana rukom Čehova dok je on još bio Antoša Čehonta, pisac duhovitih priča, po kojima, da je nama ostao, ne bi bio ono što je danas.

Da se najzad drugačiji Čehov može videti i u Moskvi pokazala je na impresivan način predstava „Tararabumbija”. Bio je to zapravo spektakularni omaž Antonu Pavloviču naslovljen poznatom abrakadabrom doktora Čibutikina iz četvrtog čina  „Tri sestre”.

Na pistu, na kojoj obično gledamo modnu reviju za naredno proleće ili jesen, pod čarobnom rukom reditelja Dime Krimova, hrupi strojevim korakom carski odred u svom sjaju i patetici vojnog marša, zatim, buljuk devojaka koje igraju neku rusku igru ili karnevalska povorka koju je Čehov viđao u Veneciji. Koja god grupa se pojavi, scenu broji više od pedeset učesnika (!). To je Rusija masovnih scena, pozorišne raskoši, ovog puta ne ona iz Boljšoj teatra, već u ključu novog pozorišta, neka varijanta  Boba Vilsona na ruski način. Krimov, sin slavnog reditelja pokojnog Anatolija Efrosa, kao da nam u stilu „genije iz Ajove” poručuje: „Ne tražite od mene smisao u ovim prizorima, već ga sami nađite!”

Već sledeće večeri potvrđujete svoj utisak da Čehova reditelji njegove rodne Rusije najzad vide novim očima.  „Tri sestre”  u Teatru Okolo doma Stanislavskog daleko su bliže ironičnom Martaleru nego osnivaču MHAT-a iz naziva njihovog teatra. Jurij Pogrebničko, koji je već duže vreme na tragu novog pozorišnog jezika, stalno izoštrava stilizaciju svoje predstave. Njegove tri sestre, Olga,  Maša i Irina, mlade kao rosa, darovite i dolično školovane kako to već biva u Rusiji, izgovaraju minimum najpoznatijih replika iz komada, što daje utisak pomno probrane ironije. Ironična je i pojava tri sestre, poznatih glumica iz prethodne podele, koje ne izgovaraju ni reč, ili učešće u predstavi mladih nekoliko izrazito starih glumaca, koji se svi penju na scenu iz partera.

Posle jedne skromne predstave  „Donka”, švajcarsko-ruske koprodukcije, u režiji Danijela Fincija Paske, reditelja iz italijanskog dela Švajcarske, došao je novi Čehov kakvog malo očekujete u Teatru „Vahtangov”. Tu smo nekada gledali socrealističke komade koji su protivurečili imenu slavnog avangardiste Vahtangova. Litvanski reditelj Rimas Tuminas napravio je makabričnog Čehova koji podseća na njegovog dvadeset četiri godine mlađeg savremenika Franca Kafku. Ličnosti su jarko stilizovane do nadrealističke zaumnosti, tako da ono tajnovito u poetičnog Čehova postaje apsurdno, ali ni na Beketov ni na Joneskov nego na neki pribaltički način reditelja Tuminasa.

Za one koji vole i osećaju Čehova, poseban je doživljaj otići do Melihova, Čehovljeve dače, gde je proveo poslednju deceniju 19. veka i napisao neka svoja najznačajnija dela kao što su  „Galeb”, putopis „Sahalin” i priče  „Soba br. 9”.  „Čovek u futroli”,  „Ana o vratu”,  „Jonič” i  „Kuća s mezaninom”.

Uzbudljivo je videti dva stoletna stabla koje je ispred dače svojom rukom posadio Čehovljev otac i videti violinu na kojoj je svirao. Čehov je smatrao da je od oca trgovca Pavela Jegoroviča, čoveka svestranih telenata, nasledio dar, a od majke Jevgenije Jakovljevne senzibilitet.

Može se reći da je Čehov najzad postao klasik Šekspirovog ranga, kad su čak i ruski reditelji počeli da ga režiraju ne onako kako su ga u realističkom stilu postavljali doskora. Sad ga tretiraju slobodno, u novom ključu. Naravno, to je katkada promašaj, a katkada Čehov 21. veka, koji ga je najzad možda shvatio.