У Москви ни Чехов није више оно што је био – писац Константина Станиславског, поетични драматичар малограђанске чамотиње.

Да би показали шта је Чехов за савремене позоришне уметнике Русије, први део Међународног фестивала „Чехов” одржан је ових дана на 25 степени испод нуле. Отворен је 27. јануара два дана пре 150-годишњицe рођења Антона Павловича. На позорници је приказиван Чехов у новим виђењима савремених руских редитеља, а у партеру су седели славни редитељи из света као Петер Штајн, Матијас Лангхоф, Франк Касторф и Роберт Стуруа, и многи руски са Андрејом Кончаловским на челу.

Редитељи и познаваоци Чехова имали су прилику да открију тајну Чеховљеве актуелности, у присуству славног и вансеријског градоначелника Јурија Лужкова. Он је на почетку округлог стола о Чехову рекао да је овај велики писац из малог Таганрога стално говорио да себе сматра Московљанином. Колико Руси цене Чехова говори и чињеница да је поменуте светске редитеље, који су некад и сами с успехом режирали Чехова, примио у Кремљу председник Русије ДмитријМедведев.

Тајну Чеховљевог успеха за наших дана, по мени, најтачније је наслутио литвански редитељ, а руски ђак, Римас Туминас кад је рекао да „тајновитост Чеховљевих драма највише личи на тајновитост самог живота”. Звучи као досетка, али је тo истина.

Фестивал је почео раном једночинком „Свадба” из 1889. године, кад је Чехову било 29 година. Високи професионализам белоруског Националног позоришта  „Јанка Купала”  свакога је од нас изненадио, али никога одушевио. Фарса коју су у историји руског позоришта играли највећи руски глумци што на сцени што на филму, очигледно је писана руком Чехова док је он још био Антоша Чехонта, писац духовитих прича, по којима, да је нама остао, не би био оно што је данас.

Да се најзад другачији Чехов може видети и у Москви показала је на импресиван начин представа „Тарарабумбија”. Био је то заправо спектакуларни омаж Антону Павловичу насловљен познатом абракадабром доктора Чибутикина из четвртог чина  „Три сестре”.

На писту, на којој обично гледамо модну ревију за наредно пролеће или јесен, под чаробном руком редитеља Диме Кримова, хрупи стројевим кораком царски одред у свом сјају и патетици војног марша, затим, буљук девојака које играју неку руску игру или карневалска поворка коју је Чехов виђао у Венецији. Која год група се појави, сцену броји више од педесет учесника (!). То је Русија масовних сцена, позоришне раскоши, овог пута не она из Бољшој театра, већ у кључу новог позоришта, нека варијанта  Боба Вилсона на руски начин. Кримов, син славног редитеља покојног Анатолија Ефроса, као да нам у стилу „геније из Ајове” поручује: „Не тражите од мене смисао у овим призорима, већ га сами нађите!”

Већ следеће вечери потврђујете свој утисак да Чехова редитељи његове родне Русије најзад виде новим очима.  „Три сестре”  у Театру Около дома Станиславског далеко су ближе ироничном Марталеру него оснивачу МХАТ-а из назива њиховог театра. Јуриј Погребничко, који је већ дуже време на трагу новог позоришног језика, стално изоштрава стилизацију своје представе. Његове три сестре, Олга,  Маша и Ирина, младе као роса, даровите и долично школоване како то већ бива у Русији, изговарају минимум најпознатијих реплика из комада, што даје утисак помно пробране ироније. Иронична је и појава три сестре, познатих глумица из претходне поделе, које не изговарају ни реч, или учешће у представи младих неколико изразито старих глумаца, који се сви пењу на сцену из партера.

После једне скромне представе  „Донка”, швајцарско-руске копродукције, у режији Данијела Финција Паске, редитеља из италијанског дела Швајцарске, дошао је нови Чехов каквог мало очекујете у Театру „Вахтангов”. Ту смо некада гледали соцреалистичке комаде који су противуречили имену славног авангардисте Вахтангова. Литвански редитељ Римас Туминас направио је макабричног Чехова који подсећа на његовог двадесет четири године млађег савременика Франца Кафку. Личности су јарко стилизоване до надреалистичке заумности, тако да оно тајновито у поетичног Чехова постаје апсурдно, али ни на Бекетов ни на Јонесков него на неки прибалтички начин редитеља Туминаса.

За оне који воле и осећају Чехова, посебан је доживљај отићи до Мелихова, Чеховљеве даче, где је провео последњу деценију 19. века и написао нека своја најзначајнија дела као што су  „Галеб”, путопис „Сахалин” и приче  „Соба бр. 9”.  „Човек у футроли”,  „Ана о врату”,  „Јонич” и  „Кућа с мезанином”.

Узбудљиво је видети два столетна стабла које је испред даче својом руком посадио Чеховљев отац и видети виолину на којој је свирао. Чехов је сматрао да је од оца трговца Павела Јегоровича, човека свестраних телената, наследио дар, а од мајке Јевгеније Јаковљевне сензибилитет.

Може се рећи да је Чехов најзад постао класик Шекспировог ранга, кад су чак и руски редитељи почели да га режирају не онако како су га у реалистичком стилу постављали доскора. Сад га третирају слободно, у новом кључу. Наравно, то је каткада промашај, а каткада Чехов 21. века, који га је најзад можда схватио.