Већ извесно време у српској поезији постоји, а понегде и преовлађује, интересовање за човекову свакодневицу, за детаље који је боје и повезују са неким вишим смислом. Оваква стваралачка усредсређеност реализује се на широкој скали од чистог, минуциозног веризма до поетичких опредељења у којима је наша стварност тек повод за разматрање о оностраном.

 Где ту проналазимо поезију Милене Марковић и на коју се традицијску нит она наставља?

Снажан, наметљив глас ове поезије, њен урлик, упућује нас на гинзберговски бунт против социјалног окружења и уређења, као и против интелектуалистичког промишљања основних егзистенцијалних питања. Усредсређеност на емоцију просечног човека, сведени речник, а понегде и подражавање примитивног говора и потпуно ослобађање ма каквог интелектуализма, карактерише потрагу песникиње за аутентичним и непатвореним изразом. Будући да је реч о ауторки која је широј јавности позната првенствено као драмски писац, не зачуђује нас укупна срачунатост на ефекат, на појачавање драматике у њеној поезији.

Читајући четврту збирку песама Милене Марковић, Птичје око на тараби (ЛОМ, Београд, 2009), откривамо још једну могућну инспирацију овог песничког гласа. „Реко моја речице/ прими мене мајчице/ реко моја речице/ од сумрака румена/ а од јутра блистава/ а у подне опасна/ реко моја речице” („Реко моја речице”). Као у одјеке формулских исказа усмене поезије смешта песникиња своје често апсурдне реченице, користи се понављањима, рефренима и инсистира на једној кључној речи, све до њеног потпуног обесмишљавања. Када, дакле, преузима речник народне поезије, речник који сведочи о једном готово митском времену, да би додатно подрила певање о савременом свету, модерној свести и њиховим манифестацијама, Милена Марковић сведочи о апсурду песничког става уопште.

Гротеска доминира у песничким сликама ове књиге и особито она наглашава контраст између некадашње, изгубљене невиности и све присутнијег опредељења за дно – дно друштва, дно егзистенције, дно свести – после кога нема даљих разочарања. Већ у наслову збирке очитује се мотив птице која не слути ни на шта добро, штавише, као да представља недодирљиву претњу. У песми „Црно перје”, птице долазе из предела смрти, постају њени гласници: „Страшно пуно птица прошло је кроз маглу/ као да је јастук пун црног перја а ја... мислим на мртве данас/ јао што бих обукла ципеле и кренула/ не гледај у телевизор попиће ти очи/ погледај ме и закољи/ да ми се глава одвоји од рамена и да прсне на/ плочице/ док лети црно перје.” Однос према смрти у овој збирци необичан је, лирско ја обраћа се умрлима, па и нерођенима, без патоса говора у друго, у онострано. Они су, изгледа, сасвим близу, несхватљиво је да негде другде могу бити и да захтевају другачије речи од оних којима им се одувек обраћало („јеси мртав/ што си ми мртав бре... а тебе нема будало”).

Без утехе метафизике, човек се жудно хвата за све оно што преостаје од ишчезлог, а то је најчешће успомена или, пак, неки лични мит. Управо тиме се преосмишљава и сопствена даља егзистенција без својих, у неприхватљивом окружењу („ваљда се мајку му види/ да сам на свом месту/ а не на/ депонији”). То окружење, то „птичје око”, подрива свест и саплиће ноге. Зато се у овој поезији трага за местом исклизнућа из видокруга, за марамом црвеном којом ће се птици око затворити да не гледа и не прети.

Насупрот том свету, у чијем се фокусу појединац осећа беспомоћним и неодговарајућим, постоји и онај у који се може одлетети, где „коњи једу поред пута/ добре су им људске очи”.Наслов једне од најуспелијих песама збирке гласи управо „На крају света”, а она тематизује људско заједништво и судбински пут заједнице. Лирски субјект овде се опет амбивалентно одређује: иако припада заједници („лепо море људско данас/ позвало топлу зиму и ја/ звоним звоним путем/ кроз лепо море људско”), представља и њен субверзивни кадар, који врло лако може бити одстрањен („кад би знали што ја знам/ ала би ме газили газили/ лепи моји моји”).

То је, чини се, позиција са које је испевана готово читава збирка Птичје око на тараби, будући да се она непрестано ломи између одбацивања и прихватања своје непосредне животне средине, између беса, отупелости и сањарења. Највећа замка поетичког усмерења попут овог Милене Марковић, може бити та усредсређеност на изворно осећање, на његову демонстрацију. Често се овакав песнички став може доживети једноставно као поза. Иако понегде упада у ову замку, која води ка баналности, песникиња успева да пренесе аутентичност бола својим гротескним, апсурдним сликама и понављањима кључних речи и тада настају најупечатљивија остварења књиге.

Поезија Милене Марковић не тражи дуга, поновљена ишчитавања, већ делује непосредно, на прву лопту, захтевајући од читаоца реакцију и признање, те тако, можда, упућује на другачије могућно заједништво.