Iz prebogate prve polovine 19. veka, mnogo je muzike koja je dospela do naših dana. Nisu to  samo Šumanova, već i dela Šuberta i Mendelsona u Nemačkoj, Betovena  u Beču, Šopena u Parizu.

Robert Šuman (1810-1856), je po mnogo čemu izuzetan: navešćemo samo naše sopstvene fascinacije: pre svih, to su njegovi ujedinjeni talenti, toliko raskošni da su oplodili i ispunjavali ne samo uređivanje jednog časopisa (Neue Zeitschrift für Musik, 1834.) nego i skoro sve tekstove u njemu. Poetski, prozni, uopšte književni poduhvati i istančani književni ukus kod njega su bili na nivou profesionalnog bavljenja pisanjem.

Izuzetnost muzičkih talenata Roberta Šumana nije bila ispoljena samo na planu kompozicije. Već od rane mladosti, na planu izvođaštva, i to onog pijanističkog, doveli su do virtuozne usavršenosti njegovih klavirskih dela i do repertoara koji je u svakom momentu bio blizak i mogao da konkuriše pijanizmu njegove voljene Klare Vik, kasnije Šuman.

Sve te komponente, najpre ujedinjeni talenti, zatim, obe muzičke struke, pa neverovatna upornost da zavredi ruku svoje voljene, okolnosti su koje normalni um ne može da podnese i izdrži. I nije. Lucidnost i talenti nisu uvek održivi za krhke ljudske prirode.

Izvesno rastrojstvo nosio je od mladosti. Sebe je video i doživljavao kao dvojnu i trojnu ličnost, dajući svakoj posebna karakterna, psihološka i emocionalna svojstva. Florestan, Eusebius i Majstor Raro bili su pseudonimi kojima je potpisivao članke u svom časopisu, istovremeno i njegovi različiti likovi koji su se odrazili u celokupnom stvaralaštvu.

Prevazilaženje vremena i prostora vidimo na mnogim stranicama Šumanovih partitura. Njegovi uticaji su odjeknuli mnogo dalje od vremena u kojem su dela nastala.

U istoriji razvoja klavirske muzike ovaj autor ima posebno mesto, simfonijske u istoj meri, koncertantne takođe. Solo pesme i tipični nemački lid, utemeljen sa Šubertom, doživljava u njegovom opusu nove sadržaje, odnose glasa i klavira, poetskih tekstova i njihovog muzičkog uobličenja.

Voli li se Šumanova muzika ili samo ceni? Ima li ona samo svoje poštovaoce i brojne slušaoce?

Neke odgovore pružaju najveći stvaraoci našeg doba. Prokofjev više puta i na više mesta govori o Šumanovoj Tokati kao inspiraciji za svoju Tokatu, i uopšte, o značaju Šumana za dalji tok muzike u 20. veku.

Veoma često smo i lično bili iznenađeni nekim elementima muzičkog jezika Roberta Šumana. Iako melodija i melodioznost, kao i kod drugih romantičara, i kod Šumana imaju visoku vrednost, nas je u više navrata upravo iznenađivao njegov harmonski jezik, mnogo napredniji od vremena u kojem je nastao, u čudnim kombinacijama i bojama akorada, kako se to čuje na početku Klavirskog koncerta, u a molu. Odjednom se prevazilaze vekovi, odjednom ne zvuči više samo lirski sentiment ranog 19. veka, ne izliva se samo reka suza.

Preterujući u svemu, Šuman je umeo da pretera u gustini svojih partitura, u nagomilanosti zvuka, u naraciji koja teče kao u najboljim nemačkim romanima, u raspričanosti koja ne propušta detalje. Tu mislimo na njegove simfonije, na gusti orkestarski slog, na težinu i ozbiljnost, ali i na pokušaj traženja novih puteva u formalnom uobličanju stavova i ciklusa. Od četiri simfonije nastale u periodu od 1841-1851, „Prolećna” i „Rajnska” predstavljaju značajne punktove, ali se stvaralački postupak sa formom simfonije najubedljivije izražava u Četvrtoj simfoniji u de molu, koja je bliža fantaziji i poemi nego klasičnom obliku. Težio je novinama, ali nikada po svaku cenu.

I kada pomislimo kako je filozofija ostavila duboke tragove, tada nam infantilni svet njegove dečje muzike, borbe drvenih vojnika i sanjarenje dočaravaju sasvim drugu stranu – večitog deteta, nikada odraslog koje je htelo svoje igračke i da bude uvek najbolji u igrama sa Klarom i pred njom, u svemu što je radio, u pisanju, komponovanju.

Dečje scene pisane za klavir plod su čiste mašte i nižu slike iz dečjeg sveta, a jedan od stavova, Sanjarenje, ima onu izvarednu meru osećajnosti, dobrog ukusa i dobre forme, izrazitih u periodu romantizma. Minijatura-medaljon poseduje sve što prija slušaocima različitih generacija, kategorija, prostora i vremena, a traje svega nekoliko minuta. To je muzika koju bi svako poželeo da sluša u svakoj prilici. I to bi bilo sasvim dovoljno za jedan stvaralački trenutak i ljudski život. Njegova mnogo kompleksnija i ozbiljnija dela stalno su na repertoaru svetskih i naših pijanista, pre svih Karneval op 9, Krajslerijana, Simfonijske etide, rani Leptiri, sve posvećeno klaviru koji je obožavao.   

I onda je u nekom momentu pomislio da nije najbolji pijanista, da može više i bolje, da ni fiziologija ruke ne može da ga spreči u tome. Doživeo je za pijanistu ono najgore-kočenje ruke koje je onemogućilo dalju pijanističku karijeru. Tragičan kraj i poremećaj uma mogli su se predvideti i nagovestiti.

Veliku ljubav koju je nosio u sebi najneposrednije je izrazio u brojnim solo pesmama, nastalim oko 1840, u kojima peva o ljubavnoj čežnji i patnji („Ljubav i život žene”, „Pesnikova ljubav”) birajući tekstove za svoje vokalne minijature sa vrhunskim osećanjem književnika i pisca.

Koncertu za klavir i orkestar u a molu, koji predstavlja jedan od temelja klavirske koncertantne literature,  pridodajemo i Koncert za violončelo i orkestar u a molu op. 129 (izveden i na tek završenom Sedmom čelo festu u Beogradu, u aranžmanu za tri čela), jer ovi koncerti poseduju sve elemente Šumanove prirode: liriku, dramatičnost, epsku naraciju, uzbudljivost i vibrantnost koje proističu iz Betovena, a nagoveštavaju Malera, Regera, kao i Br

Lično rastrojen, nestalnog raspoloženja, pokušavao je i da diriguje, da predaje na fakultetu i da piše operu i scensku muziku, želeo je sve, mogao je sve, ali krhki um to sve nije mogao da izdrži.

Bujna mašta, svet bajki i snova, život između realnog i irealnog, ljubav i opsesija ljubavlju, ljubav kao nadahnuće, ali i kao najdublja muka i patnja, otuđenje od okoline, nepristajanje na ukus publike - u svemu tome vidimo razloge njegovog definitivnog odvajanja od stvarnosti i života.

Težnja najvišim umetničkim vrednostima  i visoki umetnički ukus okretao ga je najvećim nemačkim piscima, (Gete, Hajne, Bajron, Šamiso, Rikert, Ajhendorf i dr.) ali pre svih tu je bio Žan Pol koji ga je inspirisao za mnoga muzička ostvarenja i koga je želeo da oponaša u bavljenju književnošću.

Visoki muzički zahtevi odvajali su ga od nakićene bidermajer kućne muzike svoga doba. Kao britki muzički kritičar borio se protiv šunda, ispraznog virtuoziteta i nakićenosti muzike svoga doba. Pisao je o tome i svojom muzikom je napravio najbolji i najdalji otklon.

Gudački kvarteti op 41, Klavirski kvartet u Es duru, Klavirski kvintet pokazuju da je mera kućnog skupljanja i muziciranja daleko prevaziđena i da se sadržaji traže i nalaze u bahovskim polifonim prepletima glasova, u složenoj fakturi u kojoj svi instrumenti govore podjednako samostalno, a uspevaju da se dobro uklope u zajedničku harmoniju i zajednički zvuk, što se naročito ogleda u klavirskim triima iz 1847. danas često izvođenim.

Istaknute oblasti Šumanovog stvaralaštva, najpre klavirsko, simfonijsko, koncertantno, kamerno, posebno oblast vokalne muzike i solo pesme, uz pokušaje u mnogim drugim žanrovima, predstavljaju izuzetno bogati i razgranati opus velike umetničke vrednosti, koji je živ i prisutan i danas.