Само дан пре земљотреса, Кензабуро Ое (75), јапански нобеловац за књижевност, написао је причу о рибару са острвца Бикини (група Маршалских острва у западном делу Пацифика где су САД вршиле опите са атомском и хидрогенском бомбом) који је био изложен радијацији. Ое га је упознао када је имао деветнаест година. Озрачени рибар је читав свој потоњи живот покушавао да одврати свет од било какве употребе нуклеарне енергије, приповеда Кензабуро Ое у овом кратком прозном делу, објављеном у „Асахи Шимбуну”.

Писац истанчаног сензибилитета чија су најзначајнија дела преведена и код нас („Научите нас да превазиђемо сопствено лудило”, „Ловина”, Агуи, чудовиште са неба”…) предосетио је да ће са тлом које се стално тресе, доћи и веће зло које је проузроковао људски фактор.

Није то једини јапански уметник кога је нација прогласила својом савешћу, али је можда најугледнији литерата из генерације која је преживела Хирошиму и Нагасаки, па су се медији из целог света утркивали да у постапокалиптичним јапанским данима чују његову поруку. Прво је париски „Монд” објавио кратак разговор, следио је интервју у мадридском „Ел паису” да би амерички недељник „Њујоркер” успео да Кензабуро Ое, добије кратак есеј о дугу према жртвама Хирошиме. Уметници избегавају да непосредно коментаришу актуелне догађаје док се они не „слегну”. Teк тада постају подлога за фикцију „реалнију од сваке стварности”. Сведочење јапанског нобеловца је тим драгоценије. „Да ли ме је нека врста суморног предсказања навела да се сетим тог рибара вече уочи катастрофе, пита се Кензабуро Ое у „Њујоркеру”. Нобеловац замера Јапану што је, градећи нуклеарке ради материјалне добити, на неки начин, оскрнавио жртве Хирошиме и њихове патње.

„Дуго већ размишљам о идеји да савремену јапанску историју сагледам кроз призму три групе људи: Оне која је страдала од бомби на Хирошиму и Нагасаки, оне која је озрачена нуклеарним пробама на Бикинију, и треће групе, жртава удеса у нуклеарним погонима. Ако јапанску историју посматрате кроз те приче, ова трагедија је очекивана. Данас можемо да потврдимо да је тај ризик од нуклеарних реактора, постао реалност. Какогод да се текућа хаварија заврши – а ја дубоко поштујем људске напоре да се она обузда – њен смисао је потпуно јасан, пише Кензабуро Ое.

Јапан после ове несреће улази у нову еру. Као и многи други писци у Земљи излазећег сунца и тресућег тла, Ое има своју постапокалиптичну визију. Али за разлику од млађих уметника, који верујући у снагу и солидарност предвиђају обнову, Ое је скептичан баш зато што се у несреће проузроковане „вишом силом” умешао људски фактор.

„Несрећа је драматично ујединила два феномена: подложност земљотресима и ризик који са собом носи нуклеарна енергија. Први је реалност са којом се земља суочава од памтивека. Други, који би могао да изазове већу катастрофу неголи земљотрес или цунами, јесте човеково дело.

Ое, говорећи о нуклеарним удесима, подсећа на цитат из дела Сеи Схонагон, писаног пре хиљаду година, на „нешто што изгледа далеко од нас, а у ствари је врло близу”. И за разлику од осталог света који Јапанце види као људе кадре да из сваке велике несреће извуку енергију за добробит нације, он се пита да ли смо „ишта научили од трагедије у Хирошими”. Замера нацији што „нуклеарну енергију повезује и користи за индустријски раст”.

„Као што су земљотрес и цунами урезани у колективну свест Јапана, тако и Хирошима мора заувек да остане у људском памћењу. Изградња нуклеарних реактора најгора је могућа издаја жртава Хирошиме”.

Сећа се да је имао десет година када је Јапан поражен у Другом светском рату. Следеће године донет је нови Устав, којим се земља одриче употребе сваке оружане силе, а касније су зацртана и три антинуклеарна принципа (не поседовати, не производити, нити уносити на јапанску територију било какво нуклеарно оружје). Али, како подсећа, Јапан је поново створио своју војску, а тајним споразумима шездесетих САД су унеле оружје на архипелаг, чиме су три антинуклеарна принципа изгубила своје значење и смисао. „Ипак послератни идеали нису у потпуности заборављени. Мртви нас посматрају и обавезују да поштујемо те идеале. Сећање нас приморава да не дозволимо да се у име реал политике умањује опасност од нуклеарног оружја.”

По писцу новеле са симболичним насловом „Научите нас да превазиђемо сопствено лудило”, данас је Јапан „пацифистичка нација под америчким нуклеарним кишобраном”. Остаје му нада да ће удес у Фукушими, учинити да се схвати опасност и да ће нација поново „успоставити везу са жртвама Хирошиме и Нагасакија”.

Дванаест година млађи Харуки Мураками, чију причу о последицама земљотреса из 1995 („Летећи тањири у Куширу”) рециклира најновији „Њујоркер”, много је скептичнији према идеалима и принципима: „Људско памћење је можда гориво које користимо да би остали у животу. Да ли те успомене имају неки стварни значај или не, то није важно. Док год можемо да се живи одржимо, све су оне само гориво.”

Баш тако се осећа и главни јунак његове приче инспирисане давнашњим земљотресом. Као да је од њега остала само љуштура која преживљава док је све изнутра пред ужасом апокалиптичних призора изгорело. И док покушава да ужива у шанси да поново води љубав, у глави му се само врте телевизијске слике рушења, пропадања, блата… Неме и готово безосећајне у свом апсурду.

Мураками није дошао у Барселону да прими једну значајну књижевну награду, неколико дана после земљотреса, а његов лични асистент захвалио се преко београдског издавача Муракамијевих књига, „Геопоетике”, на бризи и пажњи.

„Многи су тражили од господина Муракамија да напише чланак или да интервју, али он сада није у стању да пише или говори о овој незапамћеној несрећи”, написао је асистент најпревођенијег јапанског писца као одговор на нашу молбу за разговор. Његова нова књига „1Q84” у српском преводу појавила се крајем прошле године у нашим књижарама.