У 2007. години, када је напунио 65. рођендан Петер Хандке подвлачи црту испод свог књижевног рада. Аустријска национална библиотека у Бечу добија његове рукописе, белешке и аустријску кореспонденцију од протеклих 20 година, а Књижевни архив у Марбаху његове дневнике из периода 1975–1990, укупно 66 бележница, и немачку кореспонденцију. Објављује Кали. Предзимску причу, збирку сабраних песама Живот без поезије и збирку одабраних есеја Моје ознаке места. Моје ознаке времена. 1967-2007. Првих дана 2008. године појавио се роман Моравске ноћи, који је био најављиван под насловом Самара. Иако у поднаслову стоји изричито приповетка,тоталитет приповеданог времена и структура подводе Моравске ноћи јасно под категорију романа.

Свеколико Хандкеово стваралаштво, а објавио је преко осамдесет романа, драмских текстова, путописа, дневничких записа и сценарија, упрто је против конвенционалне форме. То је и најкраћа дефиниција садржаја његових остварења и Моравске ноћи – противљење свему конвенционалном. Док „озбиљни аутори” разбијају главу горућим темама овога света, каже Хандкеов приповедач у роману, он прича о свом одушевљењу свицем или крављом балегом.

Јубилеј на Морави

Већ у првим реченицама романабива јасно да је реч о магичном приповедању које укида географске координате и законе физике, па стога „последње уточиште” у борби против Римљана, иберијско место Нумансиа заједно са Самаркандом смешта на обалу Мораве, између села Породин и Велике Плане – одакле је родом Златко Боцокић, један од двојице Хандкеових пријатеља са којима је походио Србију у зиму 1995 – у „земљу у Европи која је сатерана у заосталост” и где је „увек, ако не рат, онда бивало нешто ’између ратова’”.

„Аутор” позива на сплав који је нека врста хотела са натписом Моравска ноћ, своје пријатеље, другове и комшије, искључиво мушкарце, да их угости и током једне априлске ноћи, од поноћи до свитања, уз присуство само једне лепе жене, исприча своју причу. „Аутор” је уједно и „сплавар”, „бивши аутор”, „умировљени писар”, „путник пешак”, док је приповедач дат у првом лицу који „аутора” описује све док „аутор” не преузме улогу приповедача. Гости су послужени једноставним српским јелима и винима.

На сплаву на Морави, у „енклави Породин” која је већ „више од деценије” постала приповедачева „домовина”, истакнута је застава једне већ одавно „потонуле” државе, јер сплавар свој сплав види као екстериторију. Одатле домаћин води госте на кружно путовање, заправо на опис свога стваралачког круга, почев од задушница у једној окупираној територији, на конгрес о буци, у Шпанију, у своје родно место у Корушкој и посету својим ликовима из ранијих дела. Потресно место романа је посета припадника једнога народа гробљу где више нема мртвих, и које се налази под контролом међународних војних снага. Под војном пратњом протиче посета о задушницама, да би при повратку аутобус који се враћа у подељени град на Ибру непрестано каменовала деца која се као играју крај пута. Возач аутобуса прича приповедачу о исконској мржњи која се „непријатељском” народу усађује одмалена и где никада неће бити могуће остварити нормалан живот.

Гробље, пас и лепа жена

И у причи о трагедији Срба са Косова прикривено је једно од начела Хандкеове поетике: приповедач види сенку аутобуса обасјаног сунцем заједно са сенком глава путника поред себе на путу. И при крају казивања, када при свитању нестају и сплав и гости, приповедач ће се осетити као актер у филму којег је сам себе гледао. Моћи сагледати себе у свету, и свет у себи је једна од преокупација романа као великог приказа проблема перцепције стварности илити теорије сазнања. Нарцисоидност уметника, почев од Да Винчијевог и Диреровог аутопортрета је у уметности сасвим нормална и легитимна ствар. Собом се Хандке најдуже и најрадије бави.

Хандкеова проза оставља утисак да је писана оловком која на своме врху има камеру са веома јаким теле и макрообјективом. Његова проза је сва у детаљу, у појединачној увеличаној слици. Његови хоризонти нису линије додира земље и неба него хоризонт људског тела, како наглашава. Хандкеова дела се могу читати и као готови сценарији. Није ни чудо, он је радио на филму и за филм.

Моравску ноћ као прозу великог обима Хандке је прожео лајтмотивима који обезбеђују мисаону повезаност појединих сегмената. Од гробља у делу земље који је под војним надзором, крај аутобуса трчи пас кога су спрејом обојили у боје „бивше земље”. Описани пас из места надомак Малишева јављаће се и даље током казивања, а његову симболику добрим делом одгонета помињање аустријског драмског писца Фердинанда Раимунда, који је, пошто га је угризао пас, покушао самоубиство мислећи да је пас заражен беснилом.

Други често понављани лајтмотив је тајанствена лепа жена на сплаву чије се немо присуство описује спорадично и која се провлачи кроз казивања. Још један аутобиографски детаљ. Хандке је имао неколико љубавних веза и бракова, најчешће из света филма. Жена у роману знала је да га прогања до те мере да је „аутор” морао да брани своје време за писање тако што ју је премлатио. Жена је „смртни непријатељ”. Али, без ње приповедач не може.

Хандке је роман Моравска ноћ писао у години свога 65. рођендана, и то по принципу прве реченице свог програмског текста Ја сам становник куле од слоноваче, из 1967: „Књижевност је за мене дуго времена била средство да о себи стекнем, ако не јасну онда јаснију представу.” Моравском ноћи је показао да је себе себи и другима разјаснио. При томе себе противставља тзв. „ауторима које треба схватити озбиљно”, јер док они брину светске бриге и пишу велике теме, он се одушевљава свицима или крављом балегом.

Србија као поетика

Хандке не идеализује Србију. Он зна за сва она сметлишта око њених градова и не прећуткује их. Замера Србима што им је нестао њихов епски поглед. Хвали гусле и мелодичност коју струна производи при пажљивом слушању. Али Србија је за њега пре свега земља која се бори и која пркоси. Самим тим је и другачија. Та одлика која је стајала доста српских глава је и основна одлика Хандкеове поетике и његовог јавног делања, чиме је скретао пажњу.

Лако ће читалац препознати цитате у роману преузете из Питајући под сузама о кратерима које праве бомбардери над Србијом 1999. Мада Хандкеове политичке ставове о Србији многи у Србији нису спремни да поделе.

Србија се одупрла, тумачи Хандке, глобализацији и зато је њему могуће да се у њој осећа као у својој „домовини”. Аналогно Флоберу, Хандке о Србији каже, у суштини: Србија, то сам ја. Стога и његов приповедач у романуиспрва говори о Балкану без присвојне заменице, да би у каснијем току приповедања то постао мој, тј. његов Балкан. У Србији Хандкеов приповедач налази и свога наследника у писању, и то међу путницима у аутобусу за гробље, где је опазио једног дечака. Нека врста уметничког тестамента.

Од свега што је написао, Моравска ноћ је изразито целовито, садржајно, и најлепше написано Хандкеово дело. Одавно је Хандке заслужио Нобелову награду. Дајући награду недавно аустријској ауторки, Елфриди Јелинек, Нобелов комитет је само покушао да избегне једну обавезу коју више није дужан само Хандкеу и његовој литератури већ себи самоме уколико не жели да његов кредибилитет буде доведен у питање.