Биолошке фабрике азота

Свест о заштити животне средине расте, баш као и потреба за производњом биолошки вредније хране, а то подразумева изостављање минералних ђубрива приликом биљне производње. Лако је то рећи, али како добити високе и квалитетне приносе? У Институту за земљиште у Београду још од 1952. године производе микробиолошко азотно ђубриво, а постигнути резултати потврђују да се може и без „вештака”.

Познато је, наиме, да махунарке, или како их још називају легуминозе (фамилија Fabaceae), којима припадају соја, пасуљ, боранија, детелина и друге, представљају значајне културе у пољопривредној производњи јер побољшавају плодност земљишта захваљујући азотофиксаторима. Реч је о бактеријама из рода Rhizobium које живе у земљишту, али и на корену ових биљака, стварајући квржице– праве мале „биолошке фабрике” азота. И у овој симбиози свако има своју рачуницу. Бактерије користе шећере које производе биљке у процесу фотосинтезе, а заузврат их снабдевају азотом који ензимским путем из ваздуха претварају у приступачни амонијак. Њега биљка користи за синтезу протеина и других значајних једињења неопходних у исхрани животиња и људи.

Искуство сељака

Зашто је важно знати „ко шта коме дугује”? Зато што на тај начин постаје јасније како је могућа успешна биљна производња и без додавања минералног азотног ђубрива. Азота има највише у атмосфери (око 78 одсто), али у земљишту – врло мало, свега један одсто.

(/slika2)Наши сељаци нису знали то да научно објасне, али су ипак на њивама, које нису више биле тако плодне, две до три године гајили детелину. Ово искуство је послужило научницима да дођу до микробиолошког азотног ђубрива.

Азотофиксин је један од најстаријих и у пракси потврђених биолошких препарата у производњи економски значајних легуминоза, објаснио нам је др Србољуб Максимовић, директор нашег најстаријег научног института, који датира још из 1852. године.

– Данас је скоро незамисливо гајење соје без азотофиксатора. Правилном употребом осигуравају се уједначен усев, већи и квалитетнији принос и више беланчевина у зрну. Његовом применом ђубрење вештачким азотним ђубривом се може смањити или потпуно изоставити – истиче др Максимовић.

Идејни творац овог препарата био је др Живота Војиновић, а његовим стопама је наставио тим стручњака на челу са др Богићем Миличићем, радећи на усавршавању сојева специфичних и за друге значајне легуминозе: грашак, грахорицу, боб, сочиво, пасуљ и боранију, а посебан сој је за црвену и белу детелину, за звездан (смиљчицу), црну и зелену вигну и адзуки.

Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду произвео је и сојеве за шећерну репу..

Микробиолошко азотно ђубриво у само једном граму има и по три милијарде брижљиво одабраних бактерија (ризобија), специфичних за одређене врсте легуминоза. За разлику од „вештака”, невидљиви сусед на корену махунарки не само да није штетан, већ доприноси и обогаћивању земљишта азотом, тако што годишње, после жетве, овако створеног азота остане 50 до 150 килограма по хектару.

И род и квалитет

Од нашег саговорника у Институту за земљиште смо сазнали и то да из минералних азотних ђубрива биљке искористе 45 – 50 одсто азота, а после примене микробиолошких азотних ђубрива 66 – 90 одсто.

(/slika3)Резултати су одлични, наглашава др Максимовић, додајући да се стручњаци надају да ће у будућности постати устаљена пракса да се семе пре сетве „обложи” бактеријама, тако што се препарат раствори у води и непосредно пред сетву измеша са семеном. 

Поред тога што се повећава принос легуминоза за најмање 20 до 50 одсто, побољшава се и квалитет протеина у зрну и сену .

Да би схватили економски ефекат, треба имати на уму да се у биолошкој азотофиксацији користи бесплатна енергија сунца или органских материја земљишта, док се у индустријској производњи минералних ђубрива троши скупа енергија фосилних горива – више од 25 милијарди џула по тони.

Уколико се узме у обзир да је једна кесица од 280 грама (по цени од око 400 динара) довољна за ђубрење једног хектара, за који би иначе било потребно 150 килограма скупог минералног ђубрива, јасно се види економска оправданост улагања у производњу и примену домаћег производа. А посебно ако се има на уму недостатак азотних минералних ђубрива за остале пољопривредне културе.