Šta je to bez boje, mirisa i ukusa; ne vidi se, a svuda je? Ne, nije vazduh. Reč je o jednoj vrsti zagađenja čovekove sredine, od kojeg neprimetno, malo-pomalo, počinjete da bivate nervozni, razdražljivi, slabo spavate i svakog jutra se budite sve umorniji.

Kako pobeći od buke?

Prema podacima Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja (GZZZ) u 2007. godini, na 22 od ukupno trideset mernih mesta u Beogradu, buka prelazi dozvoljenu vrednost u toku dana, i čak na 27 mesta noću.

– Danju je dozvoljeni nivo buke uvećan do 14 decibela, što je stravično visoka vrednost, a u noćnom periodu i do 19. Ovo je pogoršanje u odnosu na prethodnu godinu. Kada kažete da je negde nivo buke povećan za samo tri decibela, na primer, negde se izmeri 65 db, a posle izmerite 68 db, to znači da je frekvencija saobraćaja duplo povećana na tom mernom mestu – kaže Boško Majstorović, saobraćajni inženjer iz GZZZ.

Bez tišine nema odmora

Dakle, tu smo. Veliki broj Beograđana trpi zbog buke, ali, šta to zapravo znači za prosečnog stanara iz Bulevara despota Stefana, Takovske ulice ili neke višespratnice uz autoput?

– Ukoliko postoji kontinuirano izlaganje visokom nivou buke, dolazi do skoka krvnog pritiska, uticaja na vegetativni nervni sistem, nervoze, manjka odmora, odnosno sindroma hroničnog umora. Nije, dakle, samo reč o oštećenju sluha zbog buke, već postoji nepovoljno dejstvo na ceo organizam – objašnjava dr Branka Mikić, otorinolaringolog audiolog iz Instituta za ORL i maksilofacijalnu hirurgiju u Beogradu.

Opština Novi Beograd je radila analize za naselja koja se nalaze blizu aerodroma, kakva su Surčin ili Ledine, i ustanovljeno je da je stanovništvo iz tih naselja podložnije neurozama i kardiovaskularnim smetnjama u odnosu na opšte zdravlje stanovništva i očekivani nivo za tu uzrasnu skupinu. Nema kvalitetnog odmora ako nije tišina, a tišina nije 60 decibela nego mora biti ispod 40, kaže naša sagovornica.

Prema rečima prof. dr Svetlane Čizmić, šefa katedre za psihologiju rada na Filozofskom fakultetu u Beogradu, komunalna buka predstavlja konglomerat svih neprijatnih zvukova koji dolaze iz okruženja u kojem živite, a potiču od saobraćaja, od (privremenih) radova koji se izvode u blizini, iz kafića ili restorana.

– Za razliku od povremene buke, na neprestanu, kakva je komunalna, čovek može da se navikne, ali ona i pored toga ostavlja posledice i na psihičko i na fizičko zdravlje ljudi. Najčešći psihički poremećaji su izražena neurotičnost, anksioznost, emocionalna nestabilnost, povećana iritabilnost, sukobi sa okolinom...

Buka deluje kao stres, u ovom slučaju kontinuiran, koji remeti niz područja čovekovog funkcionisanja, ona ometa komunikaciju i smeta čak i dobrim međuljudskim odnosima. U nekim istraživanjima je utvrđeno da se u jako bučnim sredinama ovi odnosi doživljavaju kao manje prijateljski – ističe dr Čizmić.

Zaštitni zidovi – difuzori

Problem buke je rastao istovremeno sa razvojem Beograda; nepostojanje ili nepoštovanje ekoloških zakona i propisa su tokom decenija doveli do toga da u pojedinim naseljima situacija bude veoma alarmantna. Svi naši sagovornici ističu da je krajnje nepovoljna situacija što izuzetno prometna saobraćajnica, kakva je autoput, prolazi kroz gusto naseljena mesta. Ovaj problem moguće je rešiti postavljanjem neravnih zidova – difuzora, koji razbijaju zvuk i štite okolne zgrade od buke, a postoje širom Evrope, pored ostalog i u susednoj Mađarskoj i Hrvatskoj.

– Nekada smo pravili velike gluposti, kojima smo se ponosili – kaže Boško Majstorović. – Pričali smo da smo uspeli da „provučemo” autoput kroz srce Novog Beograda, a sada pravimo obilaznicu, i to velikim delom i zbog prevelike buke. Takođe smo nekad govorili da bi „mesto stanovanja trebalo primaknuti mestu rada”, pa sad na Novom Beogradu imate fabriku odlivaka uz stambeno naselje, te se postavlja pitanje koga da iselimo: fabriku ili ljude?

Nesporno je da postoji problem buke, kao i da građani zbog toga imaju zdravstvenih problema. Postavlja se pitanje: koja je gradska institucija nadležna za zaštitu životne sredine? Odgovor ne može biti jednostavniji – Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine. Tu, međutim, dolazimo do ključnog problema. Inspektori iz ovog beogradskog gradskog sekretarijata rade po Zakonu o zaštiti životne sredine donetom još 1991. godine, a po njemu izvor buke može biti samo stacionaran. Dakle, barem prema zakonu, nijedno vozilo, nijedan poluraspadnut automobil, autobus ili kamion ne može biti izvor buke, jer se (još) kreće, čime ne ulazi čak ni u razmatranje kao potencijalni zagađivač. Prema rečima Tatjane Živković, pomoćnika gradskog sekretara za inspekcijske poslove u oblasti zaštite životne sredine u Beogradu, inspekcijama u takvoj situaciji ostaje samo da se bore sa vlasnicima kafića i splavova. Međutim, propis iz 1992. godine umnogome komplikuje postupak rada, što praktično inspektore ostavlja nemoćnim.

– Po zakonu iz 1991. godine izvori buke su isključivo stacionarni, odnosno to mogu biti aparati i razni uređaji. Taj zakon bukvalno sa samo tri člana reguliše problem buke, a Pravilnikom koji je iz 1992. godine, propisan je dozvoljeni nivo buke u sredini u kojoj čovek boravi, kao i način na koji se vrši njeno merenje.

Najveći broj prijava građana odnosi se na kafiće, međutim, oni su praktično nikli preko noći, tako da propis nije regulisao ništa u vezi sa radom kafića. Morali smo da muzički stub svrstamo u uređaj, tj. aparat koji je stacioniran. Mi vlasniku nalažemo merenje, i izveštaj koji dobijamo je sledeći: da je dozvoljeno puštanje muzike do određenog nivoa na tom potenciometru muzičkog uređaja. Na osnovu toga izdajemo rešenje da taj aparat i taj uređaj ne sme da se koristi iznad tog podeoka, ali pošto nemamo zakonska ovlašćenja da pečatimo te uređaje, pošto je kontrola maltene nemoguća, onda je ta naša mera zabranjujućeg rešenja nesvrsishodna.Drugim rečima, mi smo praktično nemoćni. Po sadašnjim propisima, buka se meri pri zatvorenim prozorima i vratima, što je potpuno neadekvatno za letnji period, tako da obično ti rezultati koji se dobiju nisu realni. Ali tako propis kaže, i mi ne možemo van njega, kaže Živković.

Barem teoretski, rešenje problema buke u Beogradu je moguće: potrebno je doneti novi zakon o zaštiti životne sredine (jer je postojeći, iz 1991, neadekvatan), kao i poseban zakon o buci. Ili, kako kaže Tatjana Živković, dovoljno bi bilo samo dati ovlašćenja gradu da sam donosi akte koji bi regulisali ovaj i slične probleme. Sve dotle će Beograđani biti neispavani i nervozni.

Radmilo Marković

----------------------------------------

Granica bola na 125 decibela

Jačina zvuka pojedinih izvora iz našeg okruženja:

• telefona – 80 db

• saobraćaj (ako sedite u svojim kolima) – 85 db

• nailazak voza u metrou – 95 db

• kosilice – 107 db

• motorne testere – 110 db

• početak bola je na 125 db, koliko proizvodi pneumatski čekić

• poletanje aviona na udaljenosti od 30 metara iznosi 140 db

• najglasniji mogući zvuk – 194 db.

Kad je reč o muzici – vežbanje klavira je 60 do 70 db, kamerna muzika je od 75 do 85 db, fortisimo na klaviru je 95 db, violina do 103, mp3 plejer na pola pojačanja je 94 db (direktno u uvo. Danas postoji i problem igraonica u kojima je buka jačine 130-140 db non-stop, znači prelazi granicu bola, ali to klinci, pošto su u adrenalinskom naletu kad igraju igrice, ne primećuju. Igraonice su katastrofa za sluh, kaže dr Mikić.

---------------------------------------

Zaštita od buke

Mere zaštite od buke su najpre građevinske – treba koristiti materijal sa velikom apsorpcionom moći, duplih prozora sa vakuum staklom koji će praviti zvučnu izolaciju; zatim, u prostorijama koje su veliki izvori buke preporučuje se korišćenje gumenih ili drugih obloga, da ne bi bilo mnogo odbijenih zvukova, tzv. reverberacije. Potrebno je i prosvećivanje u smislu slušanja muzike na razumnijim nivoima, potreban je i odmor u tišini posle izlaganja buci, kao i korišćenje vitamina kao antioksidativnih sredstava, kaže dr Mikić.

--------------------------------------------

Prilagođavanje

Na doživljaj buke znatno utiče naš stav prema buci, kaže dr Čizmić, pa ako je buka kontinuirana, recimo zbog autoputa, na nju ćete se prilično lako adaptirati. Naravno da i ona smeta, ali adaptacija je moguća, do nivoa kad je skoro i ne primećujete. Ona čak može i da vam nedostaje, ako ste na nju navikli, kad odete u neku tihu zonu, objašnjava dr Čizmić.