Кућа Ђуре Јакшића у Скадарској улици у Београду адреса је на којој су, последње две недеље децембра тек минуле године, „становали” примењени уметници Јелена Давичо и Ненад Максимовић. Уселили су своје „Новостарије” и ту пронашли уточиште за магичан свет старих предмета.

У том заједничком пројекту двоје уметника су бескрајно искористили право на слободу изражавања.

– Мог колегу и мене је позвао један аутопревозник који има кућу пуну старог намештаја. Неки делови су годинама стајали у дворишту и киснули. Људи су му те ствари остављали јер им више не требају, а ми смо се одушевили кад смо их угледали. Схватили смо да их само треба лепо средити и да поново могу да испуне нечији дом и унесу мало носталгије за временом када се тим предметима прилазило с љубављу, пажњом и поштовањем. Најпре смо мислили само да их рестаурирамо, а онда је мени пало на памет да од тога направимо нешто несвакидашње. Тако смо све те старе комаде намештаја, шифоњер, орман, шкрињу, брачни кревет, ципеларник, сандук за постељину, комоду, лампу, сат, слике... претворили у скулптуре са одређеним деловима који се мрдају. Мада наизглед делују само као украс у простору, и даље задржавају своју некадашњу намену – истиче Јелена.

Сваки има своју причу

Идеју је покренула једна мала гондола, сувенир који је Ненад наследио од родитеља.

– Ту кич гондолицу донели су с путовања по Венецији шездесетих година и од тада је стајала и скупљала прашину. Одлучили смо да је употребимо, а овај намештај нам се учинио одговарајућим. Додали смо још неке детаље и стари сандук за постељину је постао асоцијација на овај диван град. На поклопцу са спољне стране налази се венецијански лав, а кад се отвори –указује се Трг светог Марка, а при дну слике из свакодневног живота Венеције, и наравно, неизбежна гондола са гондолијером, која се креће – каже наша саговорница са задовољним смешком.  

Уметници су за сваки комад намештаја смишљали нову тему. Тако предњу страну вертикалне кутије за сат са фиокама и преградама „запљускује” бура, док позади искачу делфини. На комоди за телевизор разбашкарио се велики путујући циркус, на страницама ципеларника задовољни обућари поносно показују своје производе, а купци се радују, јер су нашли пар ципела које им одговарају...

Дошли смркнути, одлазили весели

Ненад и Јелена су и раније уређивали ентеријер. У том послу се веома добро слажу. Шта год направе, увек се „виде обе руке”. И ову причу свако је на свој начин оживео. Њен задатак је био да осликава, његов да разрађује механизме који покрећу те делове. Обоје су у томе уживали. Сада је дошло време да ови необични делови намештаја усреће неког другог и улепшају му животни простор.

– Понети маштом, нисмо размишљали којем стилу ћемо се приклонити. Али, то није ни важно. Ови комади се савршено уклапају и у модеран ентеријер, као и у онај са старинским намештајем. Неки су већ нашли своје место. Било је изненађујуће колико се људима допадају, тим пре што је изложба отворена по најгорем времену, баш када је у Београду дувао ветар и вејао снег, а температура се спустила испод нуле. Долазили су смркнути због кијамета, а онда су остајали овде по пола сата и, гледајућии покрећући делове предмета, излазили са осмехом.