Истраживачи америчке корпорације „Герон“ су посредством матичних ћелија успели да обнове нервно ткиво у кичми повређених животиња и врате им изгубљене функције и ход. Значај пресађивања матичних ћелија је несагледив, јер су стручњаци први пут у историји медицине успели у обнови оштећених нерава и успостављању функција нервног ткива.

Да ли се исти ефекат лечења може постићи и на људима? Стручњаци су навели низ доказа на основу којих  је Америчка агенција за храну и лекове дала одобрење „Герону“ за примену терапије матичним ћелијама на десет испитаника са повредом кичмене мождине. Ово је први клинички покушај лечења матичним ћелијама, изјавила је за „Магазин“ наша генетичарка, др сц. мед. Александра Јовановић-Пул, која живи и ради у САД.  

По њеним речима, поменутом истраживачком центру је одобрена прва фаза клиничког истраживања на болесницима који су повредили кичму две недеље раније. Они ће бити лечени олигодендроцитима (ћелијама развијеним из ембрионалних матичних ћелија) који се убризгавају у околину повређеног нервног ткива.

За повреде кичменог стуба

Прва примена ове терапије спровешће се на параплегичарима који могу да користе руке, а не ходају. Највећа заслуга за производњу олигодендроцита из матичних ћелија припада др Хансу Кирстеду, водећем стручњаку у  Калифорнијском центру за матичне ћелије. Реч је о ћелијама које су намењене лечењу беба рођених са атрофијом кичмених мишића и због тога  не живе дуже од шест месеци. Касније ће се ове ћелије користити и за лечење повреда кичменог стуба и осталих болести, попут АЛС (Amyotrophic Lateral Sclerosis или Лу Геригова болест).

– У Калифорнијском центру за матичне ћелије производимо моторне неуроне, управо оне који би требало да помогну параплегичарима и болесницима са другим неуродегенеративним болестима, као и онима са дуготрајним оштећењем кичменог стуба. Надамо се да ће најкасније за 12 месеци то бити центар где ће се радити клиничка провера и на болесницима, а можда, ако добијемо одобрење, чак и раније – каже наша саговорница.

Докторка Пул је, како каже, у сталном контакту са др Миодрагом Стојковићем, професором у Валенсији, и са фондацијом Драгане Родић која едукује стручњаке за терапију матичним ћелијама у нашој земљи. Одлуку да се са рака дојке пређе на истраживање матичних ћелија донела је из уверења да су оне будућност лечења многих болести, па и канцера. Као генетичар са 10 година искуства до сада није упознала ниједну терапију која би толико обећавала. Наша саговорница се нада да ће успети да отвори биотехнолошку компанију за производњу матичних ћелија и у њеном Новом Саду, где је рођена.

Лек за превенцију рака дојке

Докторка Александра Јовановић-Пул је и члан тима молекуларних генетичара који је пре две године пронашао лек под радним називом „mifepristone“ за превентиву рака дојке, првенствено намењен женама код којих је откривена мутација гена BRCA. Нaиме, она и њене колеге су открили да ткиво које окружује тумор, или оно које је у почетном стадијуму развоја рака, има велики број прогестеронских рецептора. Они везују прогестерон и тиме активирају процесе који утичу на раст и ћелијску деобу. Зато је ћелија која носи BRCA1 осетљивија на прогестерон, брже се дели и умножава, а последица је убрзани развој тумора.

После ових открића стручни тим са докторком Пул применио је у наведеним случајевима терапију леком „mifepristone“ (RU486) која делује супротно прогестерону. Овај лек је иначе познат и под називом „пилула за абортус“, јер неутралише дејство прогестерона и тиме спречава усађивање оплођене јајне ћелије у зид материце и одржавање трудноће.

Резултати су били више него изванредни, каже др Пул. После терапије овим антипрогестероном ниједан од тестираних мишева код којих се очекивала појава болести није добио тумор дојке.

Од којих научних ставова се пошло у истраживању? Докторка Пул наводи да одавно знају да рак дојке може бити спонтан и наследан, а BRCA1 ген је одговоран за обе врсте. Међутим, жене које имају наследну мутацију овог гена имају вероватноћу од 85 одсто да развију тумор до 70. године, док проценат за појаву рака дојке у општој популацији износи 12 одсто. Мушкарци са мутацијом овог гена такође могу да добију рак дојке. У случајевима ненаследног канцера проценат жена са поремећајем у BRCA1 гену износи 30 одсто.

Неутралисање прогестерона

Један од радикалних третмана који засигурно спасава живот особама са овим генским поремећајем је хируршко уклањање дојки и јајника. Други начин је да особа која је носилац мутираног гена редовно одлази на контролу, а када се тумор појави одмах и уклони.

– Наша истраживања деловања прогестерона на појаву малигних тумора дојке отворила су нове могућности за његово спречавање. Будући да прогестеронски рецептори везују прогестерон и активирају малигне процесе у ћелији, „mifeperistone“ делује супротно, прекида његово дејство и онемогућава развој тумора. Мишеви са мутираним геном за шест месеци добију тумор дојке, а они који су добијали лек нису га имали ни годину и по дана касније.

Тренутно развијамо модификовану верзију лека која ће бити прикладнија за употребу у превентиви рака дојке и без негативних последица на друге органе. Потребна су и додатна клиничка истраживања која понекад трају и две до три године. За сада је потврђена његова ефикасност код жена са раком дојке код којих је околно ткиво имало велики број прогестеронских рецептора. Очекивали смо да се њиховом деактивацијом само успори развој тумора, али смо постигли и више јер смо зауставили раст па чак и спречили његову појаву – каже наша саговорница.