Nenada Stojića Beograđani dobro poznaju kao uglednog antikvara. Već 35 godina se bavi sakupljanjem i prodajom nameštaja, porcelana, slika, nakita i ostalih starih i vrednih predmeta za koje na tržištu postoji interesovanje. Pošto je priroda njegovog posla takva da se pomalo i svaštari, donosili su mu i stare dečije igračke. Zainteresovale su ga, pa je počeo da ih sakuplja „za svoju dušu“. Vremenom je stekao pozamašnu kolekciju.

U svetu se igračke sakupljaju i prodaju od 18. veka. Jednostavne igračke za decu - čigre, konjići i druge životinje - pravljene su još u antičko doba, od drveta, slonovače, metala... Uporedo sa tehničkim razvojem, počele su da se izrađuju i savršenije igračke. Zabeleženo je da su prve mehaničke napravljene 1870. godine i pokretale su se - na parni pogon! Bili su to parni brodići i male parne lokomotive. Naravno, tada su, kao nešto najsavremenije, bile jako skupe, a i sada su na visokoj ceni kao antikvitet. Brod na parni pogon vredi na aukcijama od 10.000 do 15.000 evra. Još ako igračka ima istoriju, ako je pripadala nekoj slavnoj ličnosti ili krunisanoj glavi, može koštati i po stotinak hiljada evra. Toliko, recimo, košta i jedan mali ring sa dva sumo rvača - na navijanje.

Igračke na navijanje imaju ugrađen satni mehanizam koji obično radi na potezanje, i traje dok se feder ne odvije. Meda, slonče, majmunče... mogu da se okreću i prevrću, da lupaju u tasove, žongliraju.

Kao u kući za lutke

Nenad Stojić je shvatio da bi otvaranje antikvarnice za dečije igračke mogao da bude pionirski poduhvat i prihvatio je izazov. Tako su u minijaturnoj radnji, i samoj nalik na kuću za lutke, u senovitom delu Ulice braće Jugovića, od pre tri meseca na policama osvanuli metalni aviončići, motociklisti i helikopteri; na dugim uzicama se sa plafona ljuljuškaju drvene lutke, a u vitrinama sede, šćućureni, plišani medvedići, zeke, divokoze, slončići... Raj za decu i odrasle - kolekcionare i obične znatiželjnike. Gledamo i cene: „Linemarov“ policajac na motociklu 50 evra, plišani zeka 40 evra. Nisu jeftine, ali kako bi i bile: potiču iz pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, čuvenih su proizvođača, tematski sakupljene.

- Kolekcionari traže igračke poznatih svetskih proizvođača. Većinu su napravili Nemci iz nirnberških fabrika: Šuko, Bing, Lehman, Merklin, Marks. Englezi imaju Dinkija, Korgija i Metoja; Italijani Ingapa; Japanci Jonezavu, Bandana… Lutke sa glavom od porcelana pravili su Arman Marsel, Kestner i Simon i Halbig.

Na visinu cene lutaka utiče najpre to da li radi sve što bi trebalo: da oči trepću, usne i jezičić se pokreću, da lutka plače ili „doziva“ mamu... Pri tom je važno da odeća bude od autentičnih materijala, svile, brokata, pamuka, i to iz vremena u kojem je i sama igračka nastala - kaže naš sagovornik.

U carstvu plišanih medvedića

Posebna su priča plišane igračke. Poznat je proizvođač Štif, koji ih pravi i danas: žirafe, divokoze, mece... Inače, najpoznatiji proizvođač medvedića, koji je 1902. kreirao čuvenu robnu marku „tedi ber“, bio je Amerikanac Moris Mičam. On je mečićima od pliša nadenuo ime po tadašnjem predsedniku SAD Teodoru - Tediju Ruzveltu. Zanimljivo je da su najskuplji medvedići oni najmanji, ili kombinovani sa nekom metalnom igračkom, kuglom ili biciklom, a vredni su i svi koji odudaraju od stereotipa, na primer, imaju crveno krzno. Medvedići su pravljeni ručno, ispunjeni najčešće slamom, njuškica i šape su im bili izvezeni vunom. Ako su „sa pedigreom“, mogu biti basnoslovno skupi.

Kako se vlasnik, uopšte, snalazi u ovom obilju igračaka?

Lako, odgovara nam uz osmeh.

- Igračke se najpre dele po materijalu na gvozdene (odnosno plehane), drvene, meke (punjene), porcelanske, gumene, plastične i one od kaučuka, a zatim po temama, koje mogu biti, recimo, „Diznijevi“ junaci, roboti, motociklisti, životinje iz džungle...

Kupovao sam ih od ljudi koji su ih nabavljali po svetskim antikvarnicama i buvljacima, otkupljivao od privatnika i kolekcionara - kaže Nenad Stojić.

Sem nekolicine naših kolekcionara, za stare igračke su najzainteresovaniji stranci. Nedavno je jedan Italijan „opustošio“ ovu radnjicu, kupivši polovinu inventara. Svrate i bake i deke da bi za unuke kupili ponešto, ali kad vide da mali vergl košta 2.000 dinara a „karavela“ 6.000, shvate da su pogrešili adresu. Ima i onih koji dođu samo da se nauživaju u ovom carstvu igračaka, prisećajući se prohujalih vremena i sopstvenog detinjstva.